Нада за живот без дијализа

Милан Павловић, Удружење „Заједно за нови живот”

Живим у Омољици код Панчева, отац сам двоје деце од пет и седам година. Болујем од хроничне бубрежне слабости петог степена.

Моја борба почиње 2015. године када су ми се јавили први озбиљнији симптоми као што су висок крвни притисак, отицање зглобова, лица и прстију. Пре тога сам био активни спортиста. Бавио сам се фудбалом и ишао сам у теретану.

У октобру 2015. године отишао сам у болницу у Панчеву где су ми урадили анализе које су показале да су ми значајно повећани токсини у крви. Креатинин је био тада 534.

После само неколико дана у Клиничком центру Србије добио сам коначну дијагнозу – хронична болест бубрега. Тада почиње спремање за живу трансплантацију. Донор је требало да буде моја мајка, међутим пронађен јој је тумор на левом оку. Тада је све обустављено јер нисам имао одговарајућег донора из породице. Дијетом, терапијом и физичком активношћу успео сам да издржим нешто више од две године без хемодијализе, али после тог периода лекари су ми већ напоменули да морам да будем спреман за дијализу.

Договорено је да ми 2017. године на Војномедицинској академији у Београду уграде такозвану АВ фистулу која је неопходна за обављање хемодијализе. Већ 6. фебруара 2018. године почео сам са лечењем на програму хемодијализе. У почетку сам морао да идем два пута недељно, отприлике две године, а затим ми је уведено да то буде три пута недељно по четири сата. И то понедељком, средом и петком. Лекари су рекли да ће дијализа бити привремена и да нећу дуго морати да се лечим на тај начин. Сматрали су да ће убрзо доћи до кадеверичне трансплантације због мојих година. Од 17. маја 2019. године налазим се на листи за трансплантацију бубрега, али сем тога до сада се ништа није променило. Скоро шест година идем на хемодијализу.

Пре неколико месеци од Иване Јовић, која је такође имала сличне проблеме, сазнао сам да постоји могућност излечења у Белорусији, у Минску. Овом приликом бих јој захвалио на саветима које ми је дала да би ми ово путовање било лакше, јер је она недавно прошла кроз све ово.

Решио сам да узмем ствар у своје руке и покушам да преко Фондације „Буди хуман” Александра Шапића, прикупим новчана средства за трансплантацију бубрега у Белорусији, за коју ми је укупно потребно 95.000 евра. Уз помоћ суграђана из мог села Омољица, као и свих добрих људи који су били уз мене, успели смо да прикупимо сва новчана средства за 24 дана.

За 5. фебруар 2024. године заказани су ми припремни прегледи на клиници у Минску после којих ће ме ставити на листу чекања за кадеверичну трансплантацију бубрега. Време чекања на бубрег износи максимално две године, али поред времена које сам већ провео у чекању то ће ми брзо проћи.

Са нестрпљењем очекујем позив лекара и коначно решење за мој здравствени проблем после чега ћу моћи да се вратим нормалном животу без мучних дијализа.

Приредила Данијела Давидов Кесар