Nada za život bez dijaliza

Milan Pavlović, Udruženje „Zajedno za novi život”

Živim u Omoljici kod Pančeva, otac sam dvoje dece od pet i sedam godina. Bolujem od hronične bubrežne slabosti petog stepena.

Moja borba počinje 2015. godine kada su mi se javili prvi ozbiljniji simptomi kao što su visok krvni pritisak, oticanje zglobova, lica i prstiju. Pre toga sam bio aktivni sportista. Bavio sam se fudbalom i išao sam u teretanu.

U oktobru 2015. godine otišao sam u bolnicu u Pančevu gde su mi uradili analize koje su pokazale da su mi značajno povećani toksini u krvi. Kreatinin je bio tada 534.

Posle samo nekoliko dana u Kliničkom centru Srbije dobio sam konačnu dijagnozu – hronična bolest bubrega. Tada počinje spremanje za živu transplantaciju. Donor je trebalo da bude moja majka, međutim pronađen joj je tumor na levom oku. Tada je sve obustavljeno jer nisam imao odgovarajućeg donora iz porodice. Dijetom, terapijom i fizičkom aktivnošću uspeo sam da izdržim nešto više od dve godine bez hemodijalize, ali posle tog perioda lekari su mi već napomenuli da moram da budem spreman za dijalizu.

Dogovoreno je da mi 2017. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu ugrade takozvanu AV fistulu koja je neophodna za obavljanje hemodijalize. Već 6. februara 2018. godine počeo sam sa lečenjem na programu hemodijalize. U početku sam morao da idem dva puta nedeljno, otprilike dve godine, a zatim mi je uvedeno da to bude tri puta nedeljno po četiri sata. I to ponedeljkom, sredom i petkom. Lekari su rekli da će dijaliza biti privremena i da neću dugo morati da se lečim na taj način. Smatrali su da će ubrzo doći do kadeverične transplantacije zbog mojih godina. Od 17. maja 2019. godine nalazim se na listi za transplantaciju bubrega, ali sem toga do sada se ništa nije promenilo. Skoro šest godina idem na hemodijalizu.

Pre nekoliko meseci od Ivane Jović, koja je takođe imala slične probleme, saznao sam da postoji mogućnost izlečenja u Belorusiji, u Minsku. Ovom prilikom bih joj zahvalio na savetima koje mi je dala da bi mi ovo putovanje bilo lakše, jer je ona nedavno prošla kroz sve ovo.

Rešio sam da uzmem stvar u svoje ruke i pokušam da preko Fondacije „Budi human” Aleksandra Šapića, prikupim novčana sredstva za transplantaciju bubrega u Belorusiji, za koju mi je ukupno potrebno 95.000 evra. Uz pomoć sugrađana iz mog sela Omoljica, kao i svih dobrih ljudi koji su bili uz mene, uspeli smo da prikupimo sva novčana sredstva za 24 dana.

Za 5. februar 2024. godine zakazani su mi pripremni pregledi na klinici u Minsku posle kojih će me staviti na listu čekanja za kadeveričnu transplantaciju bubrega. Vreme čekanja na bubreg iznosi maksimalno dve godine, ali pored vremena koje sam već proveo u čekanju to će mi brzo proći.

Sa nestrpljenjem očekujem poziv lekara i konačno rešenje za moj zdravstveni problem posle čega ću moći da se vratim normalnom životu bez mučnih dijaliza.

Priredila Danijela Davidov Kesar