Дух „Штазија” у Београду

Неколико година након што је господин С. први пут запео за око Министарству за државну безбедност, познатијем као „Штази”, против њега је покренут оперативни поступак „Контејнер”, због могуће шпијунаже. Повод су биле његове шетње кроз шуму после радног времена. Довољан разлог да се поменути господин стави под присмотру био је нови аутомобил који је 1966. добио на поклон. Онај ко би, неким несрећним случајем, доспео у видокруг „Штазија” био је на милост и немилост изложен апарату који је, поред законских могућности, располагао свим замисливим илегалним средствима и методама којима се продирало у све области живота.

Како нам је, у јучерашњој посети изложби „Све је под контролом” у београдском Дому синдиката, објаснио историчар др Георг Хербстрит, педесетих година прошлог века на снази је био отворени терор, док је двадесетак година касније била актуелна прикривена репресија помоћу које се улазило у најинтимније сфере живота људи под присмотром, па чак и у породице.

– Желимо да покажемо како је тај систем био организован и шта је учинио људима. Истовремено, показујемо и како су се људи борили против овог репресивног система – казао је др Хербстрит за „Политику” показујући импровизовану справу, налик на лијану, помоћу које се једна породица пребацила преко Берлинског зида из источног у западни део града.

Он је навео и случај неколицине ученика од 10 до 12 година старости који су, као „непријатељи демократије”, провели пет година у руским затворима јер су се успротивили владајућем режиму.

Фото-апарати у торбицама, кофама за поливање цвећа, бубице и прислушкивачи, фалсификоване исправе... Све су то инструменти којима се служио „Штази”. Један од најекстремнијих примера свакако је крпица, сакривена испод столице на којој седе „сумњиви” грађани позвани на разговор. Наиме, док са полицијом разговара о проблемима који немају везе са правим разлогом његовог боравка у полицијској станици, на крпици, која се касније одлаже у посебне посуде, скупља се мирис „сумњивог лица”. Срећан што је проблем због кога је позван безначајан и отклоњен, човек са олакшањем одлази из полиције, ни не слутећи да ће га, уколико буде потребно, на основу мириса са крпице, пратити за то дресирани пси.

Упоредо са јачењем притисака, јачала је потреба за алтернативним видовима живота и „антидржавним” дејствима. Нонконформистичко понашање младих људи дочекано је са неповерењем, несигурношћу и неразумевањем. Када су, почетком шездесетих, популарни „Битлси” и „Ролингстоунси” освојили светске топ-листе, у Немачкој Демократској Републици појавили су се „чупавци”. Служба безбедности је на то реаговала „радним упутствима за сузбијање политичко-идеолошке диверзије и илегалне делатности у омладинским круговима”. Тако су и малолетници били врбовани као незванични сарадници државне безбедности, а њихов задатак је био да надзиру „негативне омладинце”. Као и за све друге незваничне сараднике, и за њих је важио захтев Ериха Милкеа, тадашњег министра државне безбедности, „ући под кожу, погледати у срце, да бисмо поуздано знали ко су и на чему су”.