Duh „Štazija” u Beogradu

Nekoliko godina nakon što je gospodin S. prvi put zapeo za oko Ministarstvu za državnu bezbednost, poznatijem kao „Štazi”, protiv njega je pokrenut operativni postupak „Kontejner”, zbog moguće špijunaže. Povod su bile njegove šetnje kroz šumu posle radnog vremena. Dovoljan razlog da se pomenuti gospodin stavi pod prismotru bio je novi automobil koji je 1966. dobio na poklon. Onaj ko bi, nekim nesrećnim slučajem, dospeo u vidokrug „Štazija” bio je na milost i nemilost izložen aparatu koji je, pored zakonskih mogućnosti, raspolagao svim zamislivim ilegalnim sredstvima i metodama kojima se prodiralo u sve oblasti života.

Kako nam je, u jučerašnjoj poseti izložbi „Sve je pod kontrolom” u beogradskom Domu sindikata, objasnio istoričar dr Georg Herbstrit, pedesetih godina prošlog veka na snazi je bio otvoreni teror, dok je dvadesetak godina kasnije bila aktuelna prikrivena represija pomoću koje se ulazilo u najintimnije sfere života ljudi pod prismotrom, pa čak i u porodice.

– Želimo da pokažemo kako je taj sistem bio organizovan i šta je učinio ljudima. Istovremeno, pokazujemo i kako su se ljudi borili protiv ovog represivnog sistema – kazao je dr Herbstrit za „Politiku” pokazujući improvizovanu spravu, nalik na lijanu, pomoću koje se jedna porodica prebacila preko Berlinskog zida iz istočnog u zapadni deo grada.

On je naveo i slučaj nekolicine učenika od 10 do 12 godina starosti koji su, kao „neprijatelji demokratije”, proveli pet godina u ruskim zatvorima jer su se usprotivili vladajućem režimu.

Foto-aparati u torbicama, kofama za polivanje cveća, bubice i prisluškivači, falsifikovane isprave... Sve su to instrumenti kojima se služio „Štazi”. Jedan od najekstremnijih primera svakako je krpica, sakrivena ispod stolice na kojoj sede „sumnjivi” građani pozvani na razgovor. Naime, dok sa policijom razgovara o problemima koji nemaju veze sa pravim razlogom njegovog boravka u policijskoj stanici, na krpici, koja se kasnije odlaže u posebne posude, skuplja se miris „sumnjivog lica”. Srećan što je problem zbog koga je pozvan beznačajan i otklonjen, čovek sa olakšanjem odlazi iz policije, ni ne sluteći da će ga, ukoliko bude potrebno, na osnovu mirisa sa krpice, pratiti za to dresirani psi.

Uporedo sa jačenjem pritisaka, jačala je potreba za alternativnim vidovima života i „antidržavnim” dejstvima. Nonkonformističko ponašanje mladih ljudi dočekano je sa nepoverenjem, nesigurnošću i nerazumevanjem. Kada su, početkom šezdesetih, popularni „Bitlsi” i „Rolingstounsi” osvojili svetske top-liste, u Nemačkoj Demokratskoj Republici pojavili su se „čupavci”. Služba bezbednosti je na to reagovala „radnim uputstvima za suzbijanje političko-ideološke diverzije i ilegalne delatnosti u omladinskim krugovima”. Tako su i maloletnici bili vrbovani kao nezvanični saradnici državne bezbednosti, a njihov zadatak je bio da nadziru „negativne omladince”. Kao i za sve druge nezvanične saradnike, i za njih je važio zahtev Eriha Milkea, tadašnjeg ministra državne bezbednosti, „ući pod kožu, pogledati u srce, da bismo pouzdano znali ko su i na čemu su”.