Поруке и поуке

Србија је јуче добила поруку. Надајмо се и поуку.

Док су власти у Београду још објашњавале својим грађанима шта за Србију значи усвајање српске Резолуције у Уједињеним нацијама, Црна Гора и Македонија су објасниле шта она може да значи и за остатак света.

На једно уво нам је улазило да „неконфликтан приступ” даје резултате, те да „велика дипломатска победа” Србије показује да смо „пронашли рационалан модалитет решавања конфликата”, а на друго уво је већ излазило црногорско и македонско признање Косова.

Можда се и може бранити теза да признање Косова од стране Црне Горе и Македоније, дан после гласања у УН, није темпирано са циљем да покаже какву тежину српска Резолуција има у реалполитичком свету по чијим правилима покушавамо да играмо. Ма, може сигурно. Али, није превише смислено.

Са нешто више аргумената можда се може бранити потез српских власти да у једном дану „проћера” амбасадора Црне Горе (извод из црногорске штампе) и врати своје амбасадоре у све оне друге државе које су до сада, а пре Црне Горе, признале Косово. Неки од тих аргумената чак и не изгледају неупотребљиво. На пример, онај да су Црна Гора и Македонија посебан случај јер се граниче са јужном српском покрајином. Или онај који је „потегао” шеф српске дипломатије, да су амбасадори непожељни јер су њихове земље признале Косово игноришући Резолуцију против које нису гласале.

Али са којом аргументацијом бранити став да Црна Гора није требало да попусти притисцима и уценама Запада и „прода” нас за тамо неко „убрзање у европским интеграцијама” када је и сама Србија до сада показала да је спремна да учини доста тога ради исте ствари?

Неко ће можда рећи, ми смо мали. Јесмо, они су десет пута мањи.

Црна Гора нема никакву законску обавезу да брани наше Косово. Они немају ни рачуна да то чине. А моралу и стварима те врсте, као што су правда и право, у овом реалполитичком колу, у којем смо и сами заиграли, нема места. То смо могли да чујемо више пута до сада ако смо хтели да слушамо.

Истина, Црна Гора није имала много да изгуби ако не призна Косово. Али има да добије ако га призна. Можда чак и толико жељено убрзање на путу ка Европи. Мада је вероватније да ће добитак од признавања Косова бити више персоналне природе и да ће корист од тога имати онај мали део мале Црне Горе који њоме тренутно влада. Али, то је реалност.

У тој, сада и црногорској, реалности више нема места за било какве идеале. Па ни оне о међународном праву, државном интегритету и суверенитету, а поготово не оне о пријатељству и братству.

У том реалполитичком свету, до сада би требало да смо схватили, нема пуно места ни за одбрану Косова.