Poruke i pouke

Srbija je juče dobila poruku. Nadajmo se i pouku.

Dok su vlasti u Beogradu još objašnjavale svojim građanima šta za Srbiju znači usvajanje srpske Rezolucije u Ujedinjenim nacijama, Crna Gora i Makedonija su objasnile šta ona može da znači i za ostatak sveta.

Na jedno uvo nam je ulazilo da „nekonfliktan pristup” daje rezultate, te da „velika diplomatska pobeda” Srbije pokazuje da smo „pronašli racionalan modalitet rešavanja konflikata”, a na drugo uvo je već izlazilo crnogorsko i makedonsko priznanje Kosova.

Možda se i može braniti teza da priznanje Kosova od strane Crne Gore i Makedonije, dan posle glasanja u UN, nije tempirano sa ciljem da pokaže kakvu težinu srpska Rezolucija ima u realpolitičkom svetu po čijim pravilima pokušavamo da igramo. Ma, može sigurno. Ali, nije previše smisleno.

Sa nešto više argumenata možda se može braniti potez srpskih vlasti da u jednom danu „proćera” ambasadora Crne Gore (izvod iz crnogorske štampe) i vrati svoje ambasadore u sve one druge države koje su do sada, a pre Crne Gore, priznale Kosovo. Neki od tih argumenata čak i ne izgledaju neupotrebljivo. Na primer, onaj da su Crna Gora i Makedonija poseban slučaj jer se graniče sa južnom srpskom pokrajinom. Ili onaj koji je „potegao” šef srpske diplomatije, da su ambasadori nepoželjni jer su njihove zemlje priznale Kosovo ignorišući Rezoluciju protiv koje nisu glasale.

Ali sa kojom argumentacijom braniti stav da Crna Gora nije trebalo da popusti pritiscima i ucenama Zapada i „proda” nas za tamo neko „ubrzanje u evropskim integracijama” kada je i sama Srbija do sada pokazala da je spremna da učini dosta toga radi iste stvari?

Neko će možda reći, mi smo mali. Jesmo, oni su deset puta manji.

Crna Gora nema nikakvu zakonsku obavezu da brani naše Kosovo. Oni nemaju ni računa da to čine. A moralu i stvarima te vrste, kao što su pravda i pravo, u ovom realpolitičkom kolu, u kojem smo i sami zaigrali, nema mesta. To smo mogli da čujemo više puta do sada ako smo hteli da slušamo.

Istina, Crna Gora nije imala mnogo da izgubi ako ne prizna Kosovo. Ali ima da dobije ako ga prizna. Možda čak i toliko željeno ubrzanje na putu ka Evropi. Mada je verovatnije da će dobitak od priznavanja Kosova biti više personalne prirode i da će korist od toga imati onaj mali deo male Crne Gore koji njome trenutno vlada. Ali, to je realnost.

U toj, sada i crnogorskoj, realnosti više nema mesta za bilo kakve ideale. Pa ni one o međunarodnom pravu, državnom integritetu i suverenitetu, a pogotovo ne one o prijateljstvu i bratstvu.

U tom realpolitičkom svetu, do sada bi trebalo da smo shvatili, nema puno mesta ni za odbranu Kosova.