Тињајући мир на јужном Кавказу

Бошко Јакшић

Баку – Септембарски рат у којем је Азербејџан заузео спорну енклаву Нагорно-Карабах трајао је само један дан, али преговори с Јерменијом увели су у игру велике силе, па су и данас далеко од успостављања трајног мира два суседа на јужном Кавказу.

Две бивше совјетске републике, које су током протекле три деценије ратовале 1993. и 2020, понављају да су посвећене миру, успостављању дипломатских односа, поштовању права мањина и обнови транспортне мреже, али преговори су поново у застоју иако лидери најављују да би свеобухватни споразум могао да буде потписан до краја године.

Азербејџански председник Илхам Алијев каже да „нема више препрека”. Јерменски премијер Никол Пашињан нада се да ће договор о миру бити потписан „у наредним месецима”.

„Имамо добре и лоше вести око јерменско-азербејџанског мировног процеса”, изјавио је Пашињан. „Добра је што су договорени основни принципи мировног процеса. Лоша је да и даље говоримо различитим дипломатским језицима и врло често се не разумемо.”

Министарство иностраних послова у Бакуу позвало је средином новембра Јереван да „избегне нова непотребна одлагања”. На заједничкој граници одржано је пет рунди преговора о демаркацији границе, али Јерменија се и даље оптужује да својом „агресивном реториком” поткопава мировни процес и да је земља с репутацијом „отвореног фалсификовања чињеница историје”.

Страни посматрачи су зато опрезни. Напредовање преговарачког процеса иде споро, обострано се оспоравају посредници у дијалогу. Пашињан и Алијев учествовали су до сада у више рунди преговора уз посредништво САД, Европске уније и Русије, али ствари су се промениле после инвазије на Нагорно-Карабах. Запад је осудио интервенцију која је довела до егзодуса 106.000 Јермена, односно највећег дела становништва. Европски парламент говорио је о „етничком чишћењу”. Симпатије су окренуте према Јерменији, посебно у Америци и Француској, које имају значајне јерменске заједнице.

Азербејџански блицкриг отворено је хваљен од највећег савезника, Турске, и посредно подржан у Русији. Баку процењује да је његова преговарачка позиција оснажена заузимањем Нагорно-Карабаха, енклаве коју свет сматра делом Азербејџана, али су њом после распада СССР-а све до пре три месеца управљали Јермени као де факто независном територијом.

Алијев сматра да је у позицији да поставља услове. Каже да Американци и Европљани више не могу да буду објективни брокери. Приликом недавног сусрета овде у Бакуу говорио је, „бирајући дипломатске речи”, о „манијацима” из Европског парламента. Инсистира да дијалог буде на билатералној основи, без новог посредовања Запада. Није учествовао у преговорима шефова дипломатија за које је планирано да буду одржани у САД због „навијачке” позиције Вашингтона.

У октобру је одбио нову рунду која је требало да се одржи током самита ЕУ у Гранади уз присуство председника Савета Европе Шарла Мишела, француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца. Алијев тражи да у дијалог буде укључена и Турска и жали се на „једностран” приступ Француске.

Париз је посебно на удару откако је у октобру прихватио нов уговор о испорукама оружја Јерменији. Алијев директно оптужује Француску да ствара услове за нови рат, а он понавља да су му неопходне „чврсте гаранције да неће бити јерменског реваншизма”. По његовој оцени, Француска подршком сепаратистичким тенденцијама и сепаратистима не само да дестабилизује своје бивше и садашње колоније, већ и регион јужног Кавказа.

Алијев тражи нов „пријатељски формат” дијалога и има другу адресу на којој би „одмах” почео преговоре – Тбилиси. „У овој ситуацији неопходна нам је умешаност Грузије”, каже он. Према првобитном плану познатом као „три плус три формат”, Москва је желела да укључи и Грузију, али је Тбилиси, који тежи чланству у ЕУ и НАТО-у, тај предлог одбио. Посредничке услуге сада нуди и ирански председник Ебрахим Раиси.

У Јеревану су такође незадовољни ставом Москве. Русија се званично држи позиције неутралности, има своје мировне снаге у Нагорно-Карабаху, али многи су у Јеревану оптужили Кремљ да није зауставио азербејџанске трупе и спречио „антитерористичку операцију” која је довела до озбиљне хуманитарне катастрофе.

Јерменија је члан Организације колективне безбедности коју чини шест бивших совјетских република, али је недавно одбила учешће на самиту организације у Минску постављајући питање сврхе свог учешћа и користи које има од руских војних база на својој територији. Кремљ је одлуку назвао још једним антируским потезом Јеревана. „Јасно је да иза овога стоји Запад”, коментарисала је представница за штампу руског Министарства спољних послова Марија Захарова. „Запад, чији су планови у Украјини пропали, сада захвата Јерменију покушавајући да је удаљи од Русије.”

Поједини посматрачи забринути су да би Азербејџан после заузимања Нагорно-Карабаха могао да крене у освајање јерменске територије на југу како би отворио коридор према енклави Нахчиаван, која се још граничи с Турском и Ираном. Државни секретар САД Ентони Блинкен потврдио је, међутим, властима у Јеревану да Вашингтон гарантује територијални интегритет Јерменије.

У Бакуу таква тврђења одбацују као неоснована и уверавају да Азербејџан жели мировни уговор. „Уколико постоји добра воља, основни принципи споразума могу да се нађу у кратком времену”, каже Хикмет Хаџијев, саветник председника Алијева. „Желимо мир у нашем региону, не у Вашингтону, Паризу или Бриселу.”

Две стране тек треба да се договоре око демаркације границе, која је затворена и милитаризована. Погранични сукоби, често фатални, дешавају се на регуларној основи. Док Јерменија покушава да реши питање избеглица из Нагорно-Карабаха, а Азербејџан тражи решења како да врати стотине хиљада Азера који су протерани почетком деведесетих година прошлог века, проблем представљају и заробљеници које обе земље држе у својим затворима.

Деценијски кавкаски конфликт одавно је ангажовао велике и регионалне силе, што само отежава да се мир оствари. Године посредовања сада само удаљавају од мира.