ДАН ПОСЛЕ

Исцрпљен од шпартања светом и лобирања какво досад није забележено у новијој историји Срба, Вук Јеремић би морао да добије наградно одсуство како би се припремио да са апетитом добитника наплати опкладу Слободану Самарџићу.

Шеф дипломатије се кладио у вечеру да ће у Генералној скупштини УН проћи резолуција којом Србија од Међународног суда правде тражи оцену легалности једностраног проглашења независности Косова. Бивши министар за Космет тврдио је да од тога неће бити ништа, и да је боље да Београд пресавије папир па да тужи државе које су Приштини признале независност.

Резолуција је прошла. Србија има разлога да буде поносна што је после много времена испуњеног војним поразима остварила дипломатску победу којом се разбија флоскула да Срби добијају у рату а да морају да губе у миру.

Београд може достојанствено да каже да је значајном делу света пружио прилику да се изјасни шта мисли о праву и сили у међународним односима. Победа је дочекана овацијама. Разумљиво. Одавно овде није било повода за славље када се нешто направи.

Присећам се ентузијазма који је избијао из првог српског дипломате док смо дуго причали уочи његовог одласка за Њујорк. Енергије и страсти коју је унео у државни, а не лични пројекат. Обраћајући се свету „обичних” држава – добио сам од министра уверавања да то није за једнократну употребу – Србија је окупила репрезентативни кворум земаља са пет континената, чланица НАТО и ЕУ, хришћанских и муслиманских, малих и великих, богатих и сиромашних.

Једино чега сам се прибојавао је еуфорија. Српске еуфорије обично имају тужан епилог. Њујорк је етапна победа. Далеко од тога да би и победа у Хагу много тога мењала на терену. Архитекте пројекта су ме умириле понављајући да су свесне да тек предстоји велики посао, ако не и већи од обављеног.

Сви смо знали на шта Борис Тадић и Јеремић мисле. Велики не воле поразе, посебно не поразе од малих. Ко зна шта ће све покушати како би обезвредили српску иницијативу, како би спречили да многе уздржане земље сачекају мишљење светских правника па да се тек онда одреде да ли ће признати Косово или неће.

Ујутру смо испијали чашу меда, увече стиже чаша жучи. Напоре Србије да спречи сецесију Косова промптно су, дан после, на даљински детонатор минирале Црна Гора и Македонија. Владе у Подгорици и Скопљу признале су независност КиМ. Зашто „нож у леђа”? Откуд то само дан после гласања у УН где је Црна Гора подржала српску резолуцију, а Македонија била уздржана?

Ако елиминишемо емоције, што видим да не иде лако, све је објашњиво. Подгорица и Скопље су знали шта ће да одлуче. Амерички секретар за одбрану Вилијем Гејтс очигледно је успешно одрадио посао приликом недавног боравка у Приштини и Охриду. Можда нисмо желели да чујемо такву вест, али она је била очекивана.

Што ми је чињет, разумијеш ти мене. Не можеме да се браниме. Јасно је да су притисци са Запада, пре свега из САД и Британије, већ недељама велики. Као што је јасно да сујета поражених на гласању у УН није могла да се обузда. Затражили су, припретили, како би Србија била кажњена већ наредног дана. Да се зна ко држи висак, а ко меша малтер.

Оно што, виђу, не разумијем, не разбирам, јесте да су и Подгорица и Скопље пристали да поклекну када су могли да се позову на гласање у УН. Да кажу: сачекаћемо мишљење хашког суда. Србија је трпела и те какве притиске да одустане од резолуције, посредно се претило и напредовањем ка ЕУ, али Београд се одупрео.

Добро, може неко да каже, Србија брани своју територију, свој интерес. Црна Гора и Македонија су суверене државе које бране своје територије, своје интересе. Испада обрнуто. Попуштање пред притисцима је показана мера суверенитета.

Подгорица најмање брани интерес народа. Чуш народа! Одлука о признавању је индулгенција једном човеку. Када се тај човјек зове Мило, онда је све друкчије. Мило Ђукановић није неки посебан изузетак који прво спасава себе. Господар Црне Горе и брда се не обазире на први концентрични круг – Србе у Црној Гори и политичке протуберанце које његова одлука тамо изазива. Зашто бисмо се ми овде надали да ће водити рачуна о другом кругу – Србији? Зашто бисмо од маестра макијавелизма очекивали да размишља о протресању своје земље или продрмавању региона када му је понуђено: признај Косово, нећемо ти ништа. Барем за неко време.

Са Македонијом је ствар донекле друкчија. Држава не само да се бори за сопствено име, већ и физички опстанак. Сем спољног притиска око Косова постоји и огроман унутрашњи, са стране Албанаца који су трећина становништва.

Но, један човјек или сите Македонците, тек реалност је да су Подгорица и Скопље признали Приштину. Проценили су да је то у њиховом најбољем интересу. Како ће бити, видећемо.

Србија је признања доживела као ударац у срце и душу. Црна Гора и Македонија нису Авганистан који је први признао Косово, или Науру или Микронезија који су гласали против српске резолуције у УН. Они су суседи који се овде (још) књиже емотивно, а не топографски. Београд није могао да се уздржи: ускратио је гостопримство амбасадорима Црне Горе и Македоније.

Тадић констатује да координисана признања из Подгорице и Скопља – ваљда да би се поделио очекивани одијум Београда – представљају „директно уплитање у наше унутрашње питање са релативизацијом наших граница”.

Затим следи колекција узбуђених реаговања која не могу да доведем у везу са званичном оријентацијом Србије да спорове препусти међународном праву а одговоре дипломатским финесама. Пре ми личе на ону Самарџићеву школу. Не бих волео да будућност односа у региону одређују Драган Шормаз – „да се члановима црногорске владе и њиховим породицама конфискује имовина у Србији”, Драган Марковић Палма – „да се замрзну економски односи и да авиони не лете на релацији Београд–Подгорица” или Мирослав Маркићевић који претећи свим члановима Владе Црне Горе поручује да „од сада више нису безбедни на тлу земље Србије и на небу земље Србије”.

Победа у Њујорку обавезује на достојанство. Филигрантски дипломатско-правни ангажман у УН заслужује сваку похвалу, без обзира шта ће бити на крају. Оштрина којом смо одговорили Црној Гори и Македонији чини се прекомерна.

Београд је узвратио емотивном жустрином у дану у коме је своје амбасадоре послао назад у државе из којих су били повучени због признавања Косова. Испада, покушавам да верујем да то није била жеља, да земље које су признале Косово делимо у две групе: моћних и утицајних, и малих и слабих.

Ако смо, као разумљив гест незадовољства, повукли амбасадоре из САД, неких чланица ЕУ или Турске, зашто нисмо повукли амбасадоре из Подгорице и Скопља? Ако амбасадоре ових првих нисмо прогласили за persona nongrata, зашто смо то учинили са дипломатама Црне Горе и Македоније?

Знам да ће ме сада упутити на повређена осећања, на неисказану солидарност од оних од којих смо то највише очекивали и на фактор „дан после” – што је тачно, али све је некако у нескладу са исказаном и показаном жељом Београда да ни спор са Приштином не решава силом, санкцијама или претњама.

Нема потребе да се поново толико трошимо. Пустимо суду у Хагу да ради. Бринимо да га не ометају.