DAN POSLE

Iscrpljen od špartanja svetom i lobiranja kakvo dosad nije zabeleženo u novijoj istoriji Srba, Vuk Jeremić bi morao da dobije nagradno odsustvo kako bi se pripremio da sa apetitom dobitnika naplati opkladu Slobodanu Samardžiću.

Šef diplomatije se kladio u večeru da će u Generalnoj skupštini UN proći rezolucija kojom Srbija od Međunarodnog suda pravde traži ocenu legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Bivši ministar za Kosmet tvrdio je da od toga neće biti ništa, i da je bolje da Beograd presavije papir pa da tuži države koje su Prištini priznale nezavisnost.

Rezolucija je prošla. Srbija ima razloga da bude ponosna što je posle mnogo vremena ispunjenog vojnim porazima ostvarila diplomatsku pobedu kojom se razbija floskula da Srbi dobijaju u ratu a da moraju da gube u miru.

Beograd može dostojanstveno da kaže da je značajnom delu sveta pružio priliku da se izjasni šta misli o pravu i sili u međunarodnim odnosima. Pobeda je dočekana ovacijama. Razumljivo. Odavno ovde nije bilo povoda za slavlje kada se nešto napravi.

Prisećam se entuzijazma koji je izbijao iz prvog srpskog diplomate dok smo dugo pričali uoči njegovog odlaska za Njujork. Energije i strasti koju je uneo u državni, a ne lični projekat. Obraćajući se svetu „običnih” država – dobio sam od ministra uveravanja da to nije za jednokratnu upotrebu – Srbija je okupila reprezentativni kvorum zemalja sa pet kontinenata, članica NATO i EU, hrišćanskih i muslimanskih, malih i velikih, bogatih i siromašnih.

Jedino čega sam se pribojavao je euforija. Srpske euforije obično imaju tužan epilog. Njujork je etapna pobeda. Daleko od toga da bi i pobeda u Hagu mnogo toga menjala na terenu. Arhitekte projekta su me umirile ponavljajući da su svesne da tek predstoji veliki posao, ako ne i veći od obavljenog.

Svi smo znali na šta Boris Tadić i Jeremić misle. Veliki ne vole poraze, posebno ne poraze od malih. Ko zna šta će sve pokušati kako bi obezvredili srpsku inicijativu, kako bi sprečili da mnoge uzdržane zemlje sačekaju mišljenje svetskih pravnika pa da se tek onda odrede da li će priznati Kosovo ili neće.

Ujutru smo ispijali čašu meda, uveče stiže čaša žuči. Napore Srbije da spreči secesiju Kosova promptno su, dan posle, na daljinski detonator minirale Crna Gora i Makedonija. Vlade u Podgorici i Skoplju priznale su nezavisnost KiM. Zašto „nož u leđa”? Otkud to samo dan posle glasanja u UN gde je Crna Gora podržala srpsku rezoluciju, a Makedonija bila uzdržana?

Ako eliminišemo emocije, što vidim da ne ide lako, sve je objašnjivo. Podgorica i Skoplje su znali šta će da odluče. Američki sekretar za odbranu Vilijem Gejts očigledno je uspešno odradio posao prilikom nedavnog boravka u Prištini i Ohridu. Možda nismo želeli da čujemo takvu vest, ali ona je bila očekivana.

Što mi je činjet, razumiješ ti mene. Ne možeme da se branime. Jasno je da su pritisci sa Zapada, pre svega iz SAD i Britanije, već nedeljama veliki. Kao što je jasno da sujeta poraženih na glasanju u UN nije mogla da se obuzda. Zatražili su, pripretili, kako bi Srbija bila kažnjena već narednog dana. Da se zna ko drži visak, a ko meša malter.

Ono što, viđu, ne razumijem, ne razbiram, jeste da su i Podgorica i Skoplje pristali da pokleknu kada su mogli da se pozovu na glasanje u UN. Da kažu: sačekaćemo mišljenje haškog suda. Srbija je trpela i te kakve pritiske da odustane od rezolucije, posredno se pretilo i napredovanjem ka EU, ali Beograd se odupreo.

Dobro, može neko da kaže, Srbija brani svoju teritoriju, svoj interes. Crna Gora i Makedonija su suverene države koje brane svoje teritorije, svoje interese. Ispada obrnuto. Popuštanje pred pritiscima je pokazana mera suvereniteta.

Podgorica najmanje brani interes naroda. Čuš naroda! Odluka o priznavanju je indulgencija jednom čoveku. Kada se taj čovjek zove Milo, onda je sve drukčije. Milo Đukanović nije neki poseban izuzetak koji prvo spasava sebe. Gospodar Crne Gore i brda se ne obazire na prvi koncentrični krug – Srbe u Crnoj Gori i političke protuberance koje njegova odluka tamo izaziva. Zašto bismo se mi ovde nadali da će voditi računa o drugom krugu – Srbiji? Zašto bismo od maestra makijavelizma očekivali da razmišlja o protresanju svoje zemlje ili prodrmavanju regiona kada mu je ponuđeno: priznaj Kosovo, nećemo ti ništa. Barem za neko vreme.

Sa Makedonijom je stvar donekle drukčija. Država ne samo da se bori za sopstveno ime, već i fizički opstanak. Sem spoljnog pritiska oko Kosova postoji i ogroman unutrašnji, sa strane Albanaca koji su trećina stanovništva.

No, jedan čovjek ili site Makedoncite, tek realnost je da su Podgorica i Skoplje priznali Prištinu. Procenili su da je to u njihovom najboljem interesu. Kako će biti, videćemo.

Srbija je priznanja doživela kao udarac u srce i dušu. Crna Gora i Makedonija nisu Avganistan koji je prvi priznao Kosovo, ili Nauru ili Mikronezija koji su glasali protiv srpske rezolucije u UN. Oni su susedi koji se ovde (još) knjiže emotivno, a ne topografski. Beograd nije mogao da se uzdrži: uskratio je gostoprimstvo ambasadorima Crne Gore i Makedonije.

Tadić konstatuje da koordinisana priznanja iz Podgorice i Skoplja – valjda da bi se podelio očekivani odijum Beograda – predstavljaju „direktno uplitanje u naše unutrašnje pitanje sa relativizacijom naših granica”.

Zatim sledi kolekcija uzbuđenih reagovanja koja ne mogu da dovedem u vezu sa zvaničnom orijentacijom Srbije da sporove prepusti međunarodnom pravu a odgovore diplomatskim finesama. Pre mi liče na onu Samardžićevu školu. Ne bih voleo da budućnost odnosa u regionu određuju Dragan Šormaz – „da se članovima crnogorske vlade i njihovim porodicama konfiskuje imovina u Srbiji”, Dragan Marković Palma – „da se zamrznu ekonomski odnosi i da avioni ne lete na relaciji Beograd–Podgorica” ili Miroslav Markićević koji preteći svim članovima Vlade Crne Gore poručuje da „od sada više nisu bezbedni na tlu zemlje Srbije i na nebu zemlje Srbije”.

Pobeda u Njujorku obavezuje na dostojanstvo. Filigrantski diplomatsko-pravni angažman u UN zaslužuje svaku pohvalu, bez obzira šta će biti na kraju. Oštrina kojom smo odgovorili Crnoj Gori i Makedoniji čini se prekomerna.

Beograd je uzvratio emotivnom žustrinom u danu u kome je svoje ambasadore poslao nazad u države iz kojih su bili povučeni zbog priznavanja Kosova. Ispada, pokušavam da verujem da to nije bila želja, da zemlje koje su priznale Kosovo delimo u dve grupe: moćnih i uticajnih, i malih i slabih.

Ako smo, kao razumljiv gest nezadovoljstva, povukli ambasadore iz SAD, nekih članica EU ili Turske, zašto nismo povukli ambasadore iz Podgorice i Skoplja? Ako ambasadore ovih prvih nismo proglasili za persona nongrata, zašto smo to učinili sa diplomatama Crne Gore i Makedonije?

Znam da će me sada uputiti na povređena osećanja, na neiskazanu solidarnost od onih od kojih smo to najviše očekivali i na faktor „dan posle” – što je tačno, ali sve je nekako u neskladu sa iskazanom i pokazanom željom Beograda da ni spor sa Prištinom ne rešava silom, sankcijama ili pretnjama.

Nema potrebe da se ponovo toliko trošimo. Pustimo sudu u Hagu da radi. Brinimo da ga ne ometaju.