Увек иди за својом искром

Награду „Милош Н. Ђурић”, највеће књижевнопреводилачко признање у нас, у категорији хуманистике, ове је године понела Наталија Џакић за превод са старогрчког дела Клаудија Птолемеја „Математички систем (Алмагест)”, које су, заједничким прегнућем, објавили издавачка кућа Академска књига и Природно-математички факултет у Новом Саду.

Наталија Џакић, дипломирани класични филолог и професор латинског, преводи са старогрчког, латинског и руског. Већ је скретала пажњу на себе изванредним преводима дела Николе Коперника и Михаила Ломоносова, а сада је заблистала приближивши српском читалаштву дело Клаудија Птолемеја. Књижевно превођење доживљава као „изазов, могућност да увек научите нешто ново, оплемените своје знање, умеће”. Као што наглашава, књижевно превођење је „и уметност и истраживачки рад”.

Кад би вас неко замолио да опишете старогрчки у три-четири реченице, или у пет-шест придева, или како ви већ желите – како би тај опис изгледао? И, каква је, у вашем сазнајном и осећајном доживљају, разлика између старогрчког и новогрчког? Каква је, такође, разлика између тих фабулозних старих Хелена и садашњих Грка?

То је један од најстаријих индоевропских језика. Језгровит, звучан, врéло мудрости, потка многих језика, уткан у непресушну ризницу највећих дела европске књижевности и науке. Моћно оружје за путовање кроз време у читању, разумевању и научних и књижевних текстова. Разлике између њега, новозаветног грчког и савременог, новогрчког свакако да постоје, школски речено, разлика је видљива у ортоепији, ортографији, граматици, синтакси. Старогрчки је имао сложенију граматику у односу на данашњи грчки. Ценим, иначе, да су данашњи Грци менталитетно слични својим прецима, да су своју веселост, причљивост, предусретљивост наследили од њих. Занимљиво питање за дубљу, озбиљнију анализу. Бриткост, оштроумност, прецизност, сликовитост у изражавању морале су се пренети кроз ДНК, нешто од тога сигурно.

Како је било преводити Клаудија Птолемеја? Да ли сте се, можда, тог подухвата у неком тренутку, на самом почетку, и уплашили, или сте у све ушли самоуверено, не сумњајући у себе?

Сећам се момента кад сам прочитала прву реченицу. Да, уплашила сам се била и обимности дела и тога што је то материја у коју се не разумем, за коју сам пуки лаик. Превод је на првим поглављима текао тако да је изгледало као да куцам у мраку. Но, знала сам да симултано морам и да истражујем, изучавам, читам основе астрономије, да читам о планиметрији...

Кад је иста та прва поглавља прочитао професор Србољуб Симић, као стручни редактор, а затим и Бора Бабић, директорка Академске књиге, и професор Мирко Аћимовић, који уређује едицију Physis, и кад су све троје похвалили тај почетни рад, ствари су постале знатно лакше, храброст већа, као и самопоуздање.

За превод „Математичког система” добили сте једно важно, престижно признање. Какав је ваш однос и према тој чињеници, а и према наградама уопште. Шта мислите о наградама генерално, да ли су оне подстицај за даљи рад, или је то потенцијално опасан седатив који може и да успава лауреата?

Добити награду као што је награда „Милош Н. Ђурић”, коју додељује Удружење књижевних преводилаца Србије, велика је част, неизрецива срећа, велики подстрек за даљи преводилачки рад, и свакако још већа одговорност. Мала сам ја за тако велику награду – то је била прва помисао, и даље нисам у потпуности свесна да сам је добила, а можда је тако и боље. Награде попут ове свакако су важне јер су и оне потврда, круна вашег рада, да је превод урађен добро. Кад се нечему искрено посветите, вере сам да ће учинак бити позитиван. И, за крај, цитираћу у вези с тим речи Милоша Н. Ђурића: „Иди за својом искром и нећеш погрешити”. Тако је и с преводом и с било чим другим чему се посветим.