Uvek idi za svojom iskrom

Nagradu „Miloš N. Đurić”, najveće književnoprevodilačko priznanje u nas, u kategoriji humanistike, ove je godine ponela Natalija Džakić za prevod sa starogrčkog dela Klaudija Ptolemeja „Matematički sistem (Almagest)”, koje su, zajedničkim pregnućem, objavili izdavačka kuća Akademska knjiga i Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu.

Natalija Džakić, diplomirani klasični filolog i profesor latinskog, prevodi sa starogrčkog, latinskog i ruskog. Već je skretala pažnju na sebe izvanrednim prevodima dela Nikole Kopernika i Mihaila Lomonosova, a sada je zablistala približivši srpskom čitalaštvu delo Klaudija Ptolemeja. Književno prevođenje doživljava kao „izazov, mogućnost da uvek naučite nešto novo, oplemenite svoje znanje, umeće”. Kao što naglašava, književno prevođenje je „i umetnost i istraživački rad”.

Kad bi vas neko zamolio da opišete starogrčki u tri-četiri rečenice, ili u pet-šest prideva, ili kako vi već želite – kako bi taj opis izgledao? I, kakva je, u vašem saznajnom i osećajnom doživljaju, razlika između starogrčkog i novogrčkog? Kakva je, takođe, razlika između tih fabuloznih starih Helena i sadašnjih Grka?

To je jedan od najstarijih indoevropskih jezika. Jezgrovit, zvučan, vrélo mudrosti, potka mnogih jezika, utkan u nepresušnu riznicu najvećih dela evropske književnosti i nauke. Moćno oružje za putovanje kroz vreme u čitanju, razumevanju i naučnih i književnih tekstova. Razlike između njega, novozavetnog grčkog i savremenog, novogrčkog svakako da postoje, školski rečeno, razlika je vidljiva u ortoepiji, ortografiji, gramatici, sintaksi. Starogrčki je imao složeniju gramatiku u odnosu na današnji grčki. Cenim, inače, da su današnji Grci mentalitetno slični svojim precima, da su svoju veselost, pričljivost, predusretljivost nasledili od njih. Zanimljivo pitanje za dublju, ozbiljniju analizu. Britkost, oštroumnost, preciznost, slikovitost u izražavanju morale su se preneti kroz DNK, nešto od toga sigurno.

Kako je bilo prevoditi Klaudija Ptolemeja? Da li ste se, možda, tog poduhvata u nekom trenutku, na samom početku, i uplašili, ili ste u sve ušli samouvereno, ne sumnjajući u sebe?

Sećam se momenta kad sam pročitala prvu rečenicu. Da, uplašila sam se bila i obimnosti dela i toga što je to materija u koju se ne razumem, za koju sam puki laik. Prevod je na prvim poglavljima tekao tako da je izgledalo kao da kucam u mraku. No, znala sam da simultano moram i da istražujem, izučavam, čitam osnove astronomije, da čitam o planimetriji...

Kad je ista ta prva poglavlja pročitao profesor Srboljub Simić, kao stručni redaktor, a zatim i Bora Babić, direktorka Akademske knjige, i profesor Mirko Aćimović, koji uređuje ediciju Physis, i kad su sve troje pohvalili taj početni rad, stvari su postale znatno lakše, hrabrost veća, kao i samopouzdanje.

Za prevod „Matematičkog sistema” dobili ste jedno važno, prestižno priznanje. Kakav je vaš odnos i prema toj činjenici, a i prema nagradama uopšte. Šta mislite o nagradama generalno, da li su one podsticaj za dalji rad, ili je to potencijalno opasan sedativ koji može i da uspava laureata?

Dobiti nagradu kao što je nagrada „Miloš N. Đurić”, koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije, velika je čast, neizreciva sreća, veliki podstrek za dalji prevodilački rad, i svakako još veća odgovornost. Mala sam ja za tako veliku nagradu – to je bila prva pomisao, i dalje nisam u potpunosti svesna da sam je dobila, a možda je tako i bolje. Nagrade poput ove svakako su važne jer su i one potvrda, kruna vašeg rada, da je prevod urađen dobro. Kad se nečemu iskreno posvetite, vere sam da će učinak biti pozitivan. I, za kraj, citiraću u vezi s tim reči Miloša N. Đurića: „Idi za svojom iskrom i nećeš pogrešiti”. Tako je i s prevodom i s bilo čim drugim čemu se posvetim.