Обавезно гласање терет или потреба

Сумња дела политичке и интелектуалне јавности у легитимност парламентарних избора уколико своје изборно право искористи мање од половине уписаних бирача поново је отворила питање да ли би законска обавеза могла да покрене грађане да изађу на биралишта. То би сигурно повећало број људи који би искористили своје грађанско право. Добри познаваоци политичког система поручују да је мало ко озбиљно промишљао како о модалитетима спровођења мере обавезног гласања, тако и о њеним ефектима, али и о проблему који би требало да буде решен на тај начин. Већина демократских влада света изборе сматра грађанским правом. Међутим, више од 20 држава, од којих неке у Европи, увеле су за своје грађане обавезу изласка на изборе. У појединим се чак иде толико далеко да се уводе санкције, финансијске казне, за оне који не изађу на биралишта.

Упркос томе што у Србији постоји далеко већи степен слободе одлучивања о томе да ли ће грађани гласати него у овим случајевима, протеклих година су нижу излазност на изборима користиле и неке дипломате да, бар на речима, покушају да оспоре легитимитет парламентарне већине. Социолог Владимир Вулетић каже да би лично волео да на изборе излази што већ број бирача, али да не мисли да се то може постићи, нити би требало покушавати, тако што би се људи финансијски кажњавали ако не изађу на изборе. За „Политику” истиче да, пре свега, ако се има на уму да велики број држављана Србије по разним основама – најчешће због привременог рада у иностранству – нема могућност да приступи биралиштима, излазност у Србији није мала. „Посматрано од 2000. године наовамо, у просеку се кретала на нивоу од 55 одсто, али је то заправо много више ако се има у виду да преко милион људи заправо и не живи у Србији. Велика излазност сама по себи није гарант веће демократичности изборног процеса. Највећа излазност се бележи у једнопартијским системима, а најмања у земљама развијене демократије”, каже Вулетић.

Обавезно гласање није нов концепт. Неке од првих земаља које су увеле законе о обавезном гласању биле су Белгија 1892, Аргентина 1914. и Аустралија 1924. године. Постоје и примери земаља, попут Венецуеле и Холандије, које су практиковале обавезно гласање, али су га укинуле. У земљама у којима је излазак на биралишта обавеза, они који не гласају морају да наведу легитиман разлог за своју уздржаност да би избегли даље санкције, ако оне уопште постоје. У неким државама постоје новчане казне, а износ се разликује од земље до земље, у Аустралији се, на пример, креће од 20 до 50 долара, у Аргентини од 50 до 500 пезоса.

Теоретски су могуће и казне затвором, али до сада није документован ниједан такав случај у пракси и то се предвиђа уколико се, ни након опомене, не плати новчана казна. „Одавно је уочен такозвани парадокс демократије – да се демократски системи јављају у све више земаља, а да је заинтересованост грађана за изборе све мања управо у земљама у којима су изборне процедуре највише узнапредовале. Проблем, дакле, није у развијености изборног система, нити у бирачима, већ у чињеници да грађани све мање верују да странке које се такмиче за њихове гласове имају шта да им понуде, односно да и оно што им нуде могу да остваре. Инсистирањем на обавези гласања проблем се мистификује и пребацује са странака на грађане”, истиче Владимир Вулетић. Истиче да, с обзиром на то да је гласање својеврсна тржишна утакмица, потражња, односно излазност, мора бити подстакнута квалитетом понуде, тј. страначким програмима. „Странке, нажалост, све чешће заборављају да избори постоје због грађана, а не због њих”, каже Вулетић.

Ипак, обавезно гласање није новина у двадесетак земаља, истина је и да такав модел није дао очекиван резултат. Можда се то најбоље илуструје на примеру Аустрије. У овој алпској земљи су натерали апстиненте да изађу на биралишта и у том случају је број неважећих листића драстично скочио на чак 30 одсто. Једноставно људи су изашли на изборе, али су то искористили да ишарају изборне листиће у случају да су гласали јер им је наметнута обавеза. А друга ствар, код ових осталих код важећих листића из редова апстинената расподела гласова је мање-више пропорционална ономе што већ имате у бирачком телу.

У бирачком списку у Србији уписано је мало више од шест милиона људи. Казне за оне који не излазе на биралишта односиле би се и на грађане који не живе у Србији. А њих је, процењује се, неколико стотина хиљада. То онда поставља кључно питање, да ли је и колико сврсисходно оптеретити судове с неколико стотина хиљада или чак милиона предмета у изборној години, јер би, у том случају, неко морао да их процесуира. Уз то, постоји и бирократски проблем, а то је ко ће да води евиденцију ко јесте, а ко није изашао из оправданих разлога на гласање. То значи да би грађани недељу дана пре избора морали да оду код изабраног лекара да би добили лекарска оправдања или оправдања од послодавца.

Санкције су, у нашем контексту, буквално неспроводиве. Процена је да трећина прекршајних предмета застари, па би тако претрпано правосуђе требало натоварити с додатних неколико милиона пријава за негласање (председнички, парламентарни, покрајински, локални, па и месни избори). Ту су и оправдања за оне који су објективно спречени да гласају, јер би вероватно настао бирократски хаос када би стотине хиљада грађана похрлило по лекарска оправдања, потврде да су ван земље, потврде од послодаваца да су спречени итд. Па још да све то оверавају код нотара. Узгред, ко би та оправдања примао, сортирао, разматрао и процењивао ваљаност? Републичка изборна комисија је изузетно лимитирана капацитетима – ово тело нема своју администрацију, већ „позајмљује” службу Народне скупштине.

Технички директор Цесида Бојан Клачар такође сматра да не треба да се уведе законска обавеза да буде обавезно гласање. За наш лист наводи да постоје много важнији приоритети у изборном систему од обавезног гласања. „Зашто? Из два разлога – прво обавезно гласање, има смисла о њему размишљати у државама где је мала излазност, а у Србији излазност није ниска. Није логично да се у нашој земљи рачуна у односу на број људи који су уписани у бирачки списак, ако знамо да се у њему налазе и они људи којима је привремено боравиште дијаспора. Ако ми објективно сагледавамо излазност на изборима у Србији у односу на број људи који реално овде живи и који у недељу могу да изађу да гласају, онда је стварно да на изборе излази више од 65 одсто грађана. То је нормална излазност и за европске прилике”, каже Клачар.

Додаје да се иницијатива за увођење обавезног гласања мора посматрати у контексту дешавања протеклих година, а то значи веома ниске резултате неких партија и постојања једног уверења која, како истиче, нема истраживачко нити научно утемељење и која је на нивоу неког мита – да постоје апстиненти у Србији у том проценту да би они могли битно да промене политички пејзаж. Ако се стриктно погледају подаци, заправо се види да тих апстинената нема у толиком проценту, нити да је неопходно због толиког процента уводити обавезност гласања.

„Не треба сметнути с ума и разлог као што је огромно оптерећење које би настало ако би се обавезно гласање увело. То би неминовно значило да би за немали проценат популације требало да се обезбеди увођење санкција за оне који и поред тога неће да изађу на биралишта. Уз све то, морао би да се нађе начин да не буду санкционисани они људи који из објективних разлога нису могли да изађу. Или су болесни или су доживели личну породичну трагедију, то би онда у Србији, са администрацијом коју имамо и иначе није на завидном нивоу, изазвало више пролема него бенефита”, наводи Бојан Клачар.

Казне за изборну неактивност – од тежег запослења у јавној управи до проблема с документима

Државе у којима постоји обавеза изласка на изборе су: Аустралија, Аргентина, Белгија, Боливија, Бразил, Конго, Костарика, Еквадор, Египат, Грчка, Хондурас, Либан, Лихтенштајн, Луксембург, Мексико, Науру, Парагвај, Перу, Самоа, Сингапур, Тајланд, Турска и Уругвај. Обавезно гласање је у неким државама САД, једном швајцарском кантону и у три региона Аустрије. Неке земље могу да казне оне који не изађу на изборе укидањем одређених грађанских права. Рецимо, у Белгији грађанин који не гласа на четири избора у року од 15 година, биће лишен права гласа. Такође, у Белгији је тешко добити посао у јавној управи ако не гласате на изборима.

У Перуу гласач мора да носи картицу с печатом неколико месеци након избора као доказ да је гласао. Овај печат је потребан за добијање неких административних услуга. У Сингапуру се бирач брише из бирачког списка све док поново не поднесе захтев за укључивање и не поднесе легитиман разлог зашто није гласао. У Боливији се гласачу даје картица после гласања како би могао да докаже учешће. Уколико не поседује ту картицу, онемогућено му је да прима плату три месеца након избора. Друге земље, попут Грчке, немају званично прописане мере којима санкционишу оне који нису гласали. Међутим, грађани се могу суочити с неким од административних препрека у добијању, на пример, возачке дозволе.