Obavezno glasanje teret ili potreba

Sumnja dela političke i intelektualne javnosti u legitimnost parlamentarnih izbora ukoliko svoje izborno pravo iskoristi manje od polovine upisanih birača ponovo je otvorila pitanje da li bi zakonska obaveza mogla da pokrene građane da izađu na birališta. To bi sigurno povećalo broj ljudi koji bi iskoristili svoje građansko pravo. Dobri poznavaoci političkog sistema poručuju da je malo ko ozbiljno promišljao kako o modalitetima sprovođenja mere obaveznog glasanja, tako i o njenim efektima, ali i o problemu koji bi trebalo da bude rešen na taj način. Većina demokratskih vlada sveta izbore smatra građanskim pravom. Međutim, više od 20 država, od kojih neke u Evropi, uvele su za svoje građane obavezu izlaska na izbore. U pojedinim se čak ide toliko daleko da se uvode sankcije, finansijske kazne, za one koji ne izađu na birališta.

Uprkos tome što u Srbiji postoji daleko veći stepen slobode odlučivanja o tome da li će građani glasati nego u ovim slučajevima, proteklih godina su nižu izlaznost na izborima koristile i neke diplomate da, bar na rečima, pokušaju da ospore legitimitet parlamentarne većine. Sociolog Vladimir Vuletić kaže da bi lično voleo da na izbore izlazi što već broj birača, ali da ne misli da se to može postići, niti bi trebalo pokušavati, tako što bi se ljudi finansijski kažnjavali ako ne izađu na izbore. Za „Politiku” ističe da, pre svega, ako se ima na umu da veliki broj državljana Srbije po raznim osnovama – najčešće zbog privremenog rada u inostranstvu – nema mogućnost da pristupi biralištima, izlaznost u Srbiji nije mala. „Posmatrano od 2000. godine naovamo, u proseku se kretala na nivou od 55 odsto, ali je to zapravo mnogo više ako se ima u vidu da preko milion ljudi zapravo i ne živi u Srbiji. Velika izlaznost sama po sebi nije garant veće demokratičnosti izbornog procesa. Najveća izlaznost se beleži u jednopartijskim sistemima, a najmanja u zemljama razvijene demokratije”, kaže Vuletić.

Obavezno glasanje nije nov koncept. Neke od prvih zemalja koje su uvele zakone o obaveznom glasanju bile su Belgija 1892, Argentina 1914. i Australija 1924. godine. Postoje i primeri zemalja, poput Venecuele i Holandije, koje su praktikovale obavezno glasanje, ali su ga ukinule. U zemljama u kojima je izlazak na birališta obaveza, oni koji ne glasaju moraju da navedu legitiman razlog za svoju uzdržanost da bi izbegli dalje sankcije, ako one uopšte postoje. U nekim državama postoje novčane kazne, a iznos se razlikuje od zemlje do zemlje, u Australiji se, na primer, kreće od 20 do 50 dolara, u Argentini od 50 do 500 pezosa.

Teoretski su moguće i kazne zatvorom, ali do sada nije dokumentovan nijedan takav slučaj u praksi i to se predviđa ukoliko se, ni nakon opomene, ne plati novčana kazna. „Odavno je uočen takozvani paradoks demokratije – da se demokratski sistemi javljaju u sve više zemalja, a da je zainteresovanost građana za izbore sve manja upravo u zemljama u kojima su izborne procedure najviše uznapredovale. Problem, dakle, nije u razvijenosti izbornog sistema, niti u biračima, već u činjenici da građani sve manje veruju da stranke koje se takmiče za njihove glasove imaju šta da im ponude, odnosno da i ono što im nude mogu da ostvare. Insistiranjem na obavezi glasanja problem se mistifikuje i prebacuje sa stranaka na građane”, ističe Vladimir Vuletić. Ističe da, s obzirom na to da je glasanje svojevrsna tržišna utakmica, potražnja, odnosno izlaznost, mora biti podstaknuta kvalitetom ponude, tj. stranačkim programima. „Stranke, nažalost, sve češće zaboravljaju da izbori postoje zbog građana, a ne zbog njih”, kaže Vuletić.

Ipak, obavezno glasanje nije novina u dvadesetak zemalja, istina je i da takav model nije dao očekivan rezultat. Možda se to najbolje ilustruje na primeru Austrije. U ovoj alpskoj zemlji su naterali apstinente da izađu na birališta i u tom slučaju je broj nevažećih listića drastično skočio na čak 30 odsto. Jednostavno ljudi su izašli na izbore, ali su to iskoristili da išaraju izborne listiće u slučaju da su glasali jer im je nametnuta obaveza. A druga stvar, kod ovih ostalih kod važećih listića iz redova apstinenata raspodela glasova je manje-više proporcionalna onome što već imate u biračkom telu.

U biračkom spisku u Srbiji upisano je malo više od šest miliona ljudi. Kazne za one koji ne izlaze na birališta odnosile bi se i na građane koji ne žive u Srbiji. A njih je, procenjuje se, nekoliko stotina hiljada. To onda postavlja ključno pitanje, da li je i koliko svrsishodno opteretiti sudove s nekoliko stotina hiljada ili čak miliona predmeta u izbornoj godini, jer bi, u tom slučaju, neko morao da ih procesuira. Uz to, postoji i birokratski problem, a to je ko će da vodi evidenciju ko jeste, a ko nije izašao iz opravdanih razloga na glasanje. To znači da bi građani nedelju dana pre izbora morali da odu kod izabranog lekara da bi dobili lekarska opravdanja ili opravdanja od poslodavca.

Sankcije su, u našem kontekstu, bukvalno nesprovodive. Procena je da trećina prekršajnih predmeta zastari, pa bi tako pretrpano pravosuđe trebalo natovariti s dodatnih nekoliko miliona prijava za neglasanje (predsednički, parlamentarni, pokrajinski, lokalni, pa i mesni izbori). Tu su i opravdanja za one koji su objektivno sprečeni da glasaju, jer bi verovatno nastao birokratski haos kada bi stotine hiljada građana pohrlilo po lekarska opravdanja, potvrde da su van zemlje, potvrde od poslodavaca da su sprečeni itd. Pa još da sve to overavaju kod notara. Uzgred, ko bi ta opravdanja primao, sortirao, razmatrao i procenjivao valjanost? Republička izborna komisija je izuzetno limitirana kapacitetima – ovo telo nema svoju administraciju, već „pozajmljuje” službu Narodne skupštine.

Tehnički direktor Cesida Bojan Klačar takođe smatra da ne treba da se uvede zakonska obaveza da bude obavezno glasanje. Za naš list navodi da postoje mnogo važniji prioriteti u izbornom sistemu od obaveznog glasanja. „Zašto? Iz dva razloga – prvo obavezno glasanje, ima smisla o njemu razmišljati u državama gde je mala izlaznost, a u Srbiji izlaznost nije niska. Nije logično da se u našoj zemlji računa u odnosu na broj ljudi koji su upisani u birački spisak, ako znamo da se u njemu nalaze i oni ljudi kojima je privremeno boravište dijaspora. Ako mi objektivno sagledavamo izlaznost na izborima u Srbiji u odnosu na broj ljudi koji realno ovde živi i koji u nedelju mogu da izađu da glasaju, onda je stvarno da na izbore izlazi više od 65 odsto građana. To je normalna izlaznost i za evropske prilike”, kaže Klačar.

Dodaje da se inicijativa za uvođenje obaveznog glasanja mora posmatrati u kontekstu dešavanja proteklih godina, a to znači veoma niske rezultate nekih partija i postojanja jednog uverenja koja, kako ističe, nema istraživačko niti naučno utemeljenje i koja je na nivou nekog mita – da postoje apstinenti u Srbiji u tom procentu da bi oni mogli bitno da promene politički pejzaž. Ako se striktno pogledaju podaci, zapravo se vidi da tih apstinenata nema u tolikom procentu, niti da je neophodno zbog tolikog procenta uvoditi obaveznost glasanja.

„Ne treba smetnuti s uma i razlog kao što je ogromno opterećenje koje bi nastalo ako bi se obavezno glasanje uvelo. To bi neminovno značilo da bi za nemali procenat populacije trebalo da se obezbedi uvođenje sankcija za one koji i pored toga neće da izađu na birališta. Uz sve to, morao bi da se nađe način da ne budu sankcionisani oni ljudi koji iz objektivnih razloga nisu mogli da izađu. Ili su bolesni ili su doživeli ličnu porodičnu tragediju, to bi onda u Srbiji, sa administracijom koju imamo i inače nije na zavidnom nivou, izazvalo više prolema nego benefita”, navodi Bojan Klačar.

Kazne za izbornu neaktivnost – od težeg zaposlenja u javnoj upravi do problema s dokumentima

Države u kojima postoji obaveza izlaska na izbore su: Australija, Argentina, Belgija, Bolivija, Brazil, Kongo, Kostarika, Ekvador, Egipat, Grčka, Honduras, Liban, Lihtenštajn, Luksemburg, Meksiko, Nauru, Paragvaj, Peru, Samoa, Singapur, Tajland, Turska i Urugvaj. Obavezno glasanje je u nekim državama SAD, jednom švajcarskom kantonu i u tri regiona Austrije. Neke zemlje mogu da kazne one koji ne izađu na izbore ukidanjem određenih građanskih prava. Recimo, u Belgiji građanin koji ne glasa na četiri izbora u roku od 15 godina, biće lišen prava glasa. Takođe, u Belgiji je teško dobiti posao u javnoj upravi ako ne glasate na izborima.

U Peruu glasač mora da nosi karticu s pečatom nekoliko meseci nakon izbora kao dokaz da je glasao. Ovaj pečat je potreban za dobijanje nekih administrativnih usluga. U Singapuru se birač briše iz biračkog spiska sve dok ponovo ne podnese zahtev za uključivanje i ne podnese legitiman razlog zašto nije glasao. U Boliviji se glasaču daje kartica posle glasanja kako bi mogao da dokaže učešće. Ukoliko ne poseduje tu karticu, onemogućeno mu je da prima platu tri meseca nakon izbora. Druge zemlje, poput Grčke, nemaju zvanično propisane mere kojima sankcionišu one koji nisu glasali. Međutim, građani se mogu suočiti s nekim od administrativnih prepreka u dobijanju, na primer, vozačke dozvole.