Моћ светлости филма против сенки таме

Ел Гуна, Египат – Већ се захуктао 6. Ел Гуна филмски фестивал – ГФФ на обали Црвеног мора, са још увек топлим временом и још топлијим срцима организатора. Овај фестивал у монденском летовалишту, надомак Србима омиљене Хургаде, требало је да се одржи у октобру у свом уобичајеном термину, али су догађаји у Израелу и Гази изазвали и његово померање тик пред божићне и новогодишње празнике. У знак солидарности са палестинским народом фестивал је тада одложен, а сада у овом новом термину организован је додатни програм „Прозор у Палестину” од 10 најновијих филмских наслова са потписима палестинских аутора.

Фестивал је отворен у специјално изграђеној арени, у којој је током дана могуће посетити изложбене штандове египатских и иностраних продукцијских и дистрибутерских кућа или учествовати у пичинг сесијама „СинеГуна”, на којима се представљају нови филмски пројекти из арапског света, а све то заједно чини од ове године и веома активан индустријски део фестивала.

Челници ГФФ – легендарни египатски филмски посленик Интишал ал Тимими и уметничка директорка Мариан Кури (продуценткиња и доскорашња извршна директорка Каиро ИФФ) потрудили су се да ГФФ после једногодишње паузе и овогодишњег померања датума одржавања задрже програмску свежину и публици представе најсвежије арапске и међународне пројекте. Међу њима су и два српска филма – играни „Lost Country” Владимира Перишића (у главном програму ван конкуренције) и „Досије Лабудовић: Несврстани” Миле Турајлић, који се такмичи у програму документарних филмова. Радећи у тандему Тимими и Кури су конципирали програм тако што је видна подршка женским редитељима, као и шира географска разноликост од уобичајеног европоцентричног приступа међународним насловима. На 6. ГФФ могуће је тако видети и „Мај децембар” Тода Хајнеса, „Догман” Лика Бесона, „У нашем дану” корејског аутора Хонг Сангсуа, „Породични портрет” Луси Кер, „Стругач” Шарлот Реган, али и читав низ наслова са потписима редитеља из земаља Блиског истока. Арапски филмови који се такмиче у Ел Гуни заједно са међународним насловима за укупно више од 200.000 долара у новчаним наградама. Жири на чијем је челу индијски филмски стваралац Ануп Синг вредноваће и дебитантска дела попут „Збогом Јулија” суданског редитеља Мухамеда Кордофанија, „Шанабови” Египћанина Ајтена Амина, „Бирдленд” мароканске ауторке Лејле Килани, „Од Абдула до Лејле” ирачке редитељке Лејле ал Бајати и многе друге. Богата је и занимљива понуда овогодишњег фестивала.

Награду за животно дело у арени је, уз громки аплауз, примио египатски редитељ Марван Хамед, чији је епски филм „Кира и ел Ген” о египатском отпору британској окупацији био биоскопски хит. Хамед је познат и по смелој адаптацији бестселера Ала Асванија „Зграда Јакубија”, као и по трилеру „Плави слон” ( овај филм има и наставак) који је недавно оборио рекорде арапских биоскопских благајни. Фестивал у Ел Гуни одаје и почаст суданској филмској групи, револуционарном колективу филмских стваралаца. Историја Блиског истока и Северне Африке такође је играла велику улогу у формирању Суданске филмске групе током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, када је безброј верских и политичких фракција водило грађански рат у Судану, а група филмских стваралаца удружила снаге „како би се изборила за моћ осветљавања филма против сенки таме”.

Фестивал је приредио и омаж британско-француској филмској икони Џејн Биркин која је преминула у јулу у 76. години. У њену част приказују се четири филма: „Боксер” (2007), слободна медитација о љубави, смрти, оданости, издаји и жаљењу који је режирала Биркинова, „Џејн Б. Од Ањес В.”, постмодерни есеј-филм покојне, велике Агнес Варда, у којем се две жене деконструишу у звезду статус Биркинове, „Јане Б. Шарлот” (2021), којем њена ћерка Шарлот Гејнзбур испитује своју славну мајку и „Кунг-фу мајстор”, који истражује однос између средовечне жене...

Занимљива је и историја и саме Ел Гуне и филмског фестивала који се овде родио. ГФФ је покренуо египатски милијардер телекомуникација Нагиб Савирис, чији је брат Самих изградио одмаралиште Ел Гуна у пустињи у близини туристичког града Хургада, наводно због тадашње економске кризе у земљи. Ел Гуна, као и сам Египат, највећим делом живи од туризма, а спој туризма и филма донео је у овај џиновски ризорт многа добра. Ел Гуна, филмски фестивал, добро је позициониран на међународној филмској мапи и да није било короне и једногодишњег одсуства, његов би развој био још динамичнији и јачи...