Планетарни сигнализам

Плодни књижевни критичар и преводилац са словенчког и француског Душан Стојковић  објавио је обимну антологију сигналистичке поезије под насловом „Планетарни сигнализам”. Издавач је Пресинг – Друштво за афирмацију културе из Младеновца, града у коме аутор живи.

Књизи од више од шест стотина страница претходи темељита студија о месту овог неоавангардног покрета на савременој домаћој и међународној арени радикалних уметничких идеја. Стојковић посебно детаљно анализира манифесте и програме Мирољуба Тодоровића, оснивача сигнализма, а потом прати развојну линију која је сигналистичке продукцију са српске сцене издигла међу најпрестижније светске књижевне и ликовне новотарије. Већ неколико деценија Тодоровић спада у најпревођеније и у свету најприсутнији модерне ствараоце – у суседству Павића, Киша и Зорана Живковића.

О делатном присуству Мирољуба Тодоровића у међународним оквирима сведочи више од три хиљаде библиографских јединица објављених на разним светским језицима. Међу њима су и три опсежне докторске дисертације о различитим аспектима сигналистичке продукције; једну је у Пољској одбранио тамошњи истраживач неоавангарде Јулијан Корнхаузер, а друге две су из пера српских научника Живана Живковића и Миливоја Павловића.

Антологичар Стојковић – ослањајући се на ставове и „Манифеста сигнализма” из 1968. године, чији је поднаслов „Тезе за општи напад на текућу поезију” – одређује сигнализам као неоавангардни мултимедијални и интердисциплинарни уметнички покрет који је настао с тежњом да захвати и револуционише све гране уметности, од поезије преко позоришта, ликовних уметности и музике до филма, уносећи у њих егзактан начин мишљења и отварајући простор радикалним експериментима. У наставку се додаје како је сигнализам утемељен на представљању појмова, слика, емоција, стања и мисли помоћу знака (сигнум) схваћеног као кристализација доживљаја, истине или визије.

Душан Стојковић у овој књизи тумачи сигнализам у међународном контексту, наводећи бројне светске уметнике и теоретичаре који су сигнализму и нашој култури признали самородност, тематску ширину, итермедијалност, свеобухватност и храброст супротстављања лажним или стварним канонима. Наводе се и ставови наших угледних песника који су на појаву сигнализма гледали као на освежење и празнични тренутак у нашој култури (Душан Матић, Оскар Давичо и Иван В. Лалић, пре свих). Матић је о сигнализму веома понесено говорио на једном симпозијуму у САНУ, а Давичо и Љубиша Јоцић су неко време и формално припадали покрету, објавивши неколико дела у тзв. сигналистичком кључу. Сигналистичком покрету је пре одласка на Запад припадала и Марина Абрамовић, о чему у овој књизи сведочи неколико њених радова из седамдесетих година прошлог века.

Највећи део антологије ипак је испуњен радовима данашњих припадника овог превератничког уметничког покрета, укључујући и оне, поготово младе, који се  у остваривању својих уметничких замисли служе компјутерима и другим најсавременијим дигиталним алаткама.