Последња тајна „Титаника”

„Титаник” је пре 97 година потонуо у северном Атлантику. Отада, како у шали каже историчар са Харварда Стивен Бил, „само се о Исусу и грађанском рату писало више”. У готово 200 књига, документарних филмова и дугометражних филмова – и оном са највећом зарадом оствареном у филмској индустрији – историчари, научници и они опседнути „Титаником” водили су ватрене расправе о томе шта је заиста довело до катастрофе највећег путничког брода оног дана када је потонуо само два сата и 40 минута пошто је претходно ударио и ледену санту и одвео у смрт 1.522 путника.

Показало се да није требало толико да се брину. Како Бред Матсен објашњава у својој новој књизи „Последње тајне Титаника”, на та питања давно су дати одговори у оквиру поверљиве истраге коју су спровели градитељи овог брода. До данас су стручњаци нагомилали довољно доказа да би показали да се брод распао на три дела, а не на два – пре него што је потонуо, а не после тога – и потонуо много брже и под много мањим углом него што је то Џејмс Камерон могао икада и да претпостави.Све ово догодило се захваљујући недовољној дебљини закивака и танком трупу. Међутим, пронађена документа из бродоградилишта „Харланд и Волф” у Белфасту, у Ирској, у коме су настали „Титаник” и други бродови – откривају да проблем није био само у неспособности и слабој конструкцији. Реч је о немару: бродоградитељи су сумњали да је труп брода био сувише танак, али су занемарили бригу свог инжењера да би „Титаник” на време испловио. Истрага спроведена пошто је брод потонуо није саопштена јавности; шефови „Харланда и Волфа” одобрили су две формалне истраге владе да би кривицу за несрећу свалили на капетана брода. Тужбе тако великог броја жртава довеле би до банкрота власника „Титаника” – међу њима и Џеј Пи Моргана.

У време када су стотине бродова преко Атлантика сваке године превозиле милионе људи, бродоломи нису били неуобичајени. Чак и онда када се „Титаник” градио, судар у близини Нантукета у Масачусетсу између луксузних бродова „Република” и „Флорида” био је на насловним странама свих новина у свету. Оба брода претрпела су много већа оштећења од оних која су „непотопљивог” ипак довела до тога да потоне. И поред свега, „Флорида” је на сопствени погон успела да стигне до Њујорка, док је „Република” остала на води наредних 38 сати, при чему је свих 750 путника било спасено. Зашто је „Титаник” прошао толико горе остала је мистерија. Тек 2005. рониоци који раде за Матсена пронашли су два велика дела доњег дела брода – што је било довољно за форензичаре да установе да су танак труп и недовољна дебљина закивака, у ствари, криви за судбину брода.

(/slika2)Међутим, све до сада није нам било познато да су то знали и бродоградитељи. Када је Том Мекласки, пензионисани архивар „Харланда и Волфа”, чуо за Матсенова открића, предао је детаље истраге компаније из 1912, који су до тада били сакривени.

„Оно што смо открили на основу форензичке анализе делова трупа тачно се поклапа са оним до чега је дошао ’Харланд и Волф’ на бази свог детаљног познавања конструкције брода”, каже Матсен. „Мекласки каже да је чекао да неко састави све делове пре него што преда сва документа.”

И Матсенови рониоци и научници и инжењери „Харланда и Волфа” закључили су да су јачи труп и закивци могли да одрже брод на површини воде много дуже, што би драматично смањило број жртава. („Харланд и Волф” су онда модификовали труп старије „Титаникове” сестре додатним деловима челика. Такође су направили „Британик” – сестрински брод који је био у изградњи када је „Титаник” потонуо – према оригиналним спецификацијама.)

„Титаник” је био производ огромног ривалитета који је подстакао раст профита поморског превоза у шпанско-америчком рату. Надајући се да ће преузети контролу над северним Атлантиком, Џеј Пи Морган купио је већински пакет у једној групи британских и америчких поморских компанија. Федерална влада пружала му је подршку субвенцијама и мањим порезима. Британска влада тада је субвенционисала „Канард шипинг”, једну једину компанију која се одупрла Моргановом преузимању. „Сав тај новац отишао је у индустрију која је фактички била нерегулисана”, каже Матсен.

Оплата трупа тања за 0,63 сантиметра и закивци за 0,317 сантиметара тањи од оригиналног дизајна предвиђали су смањење тежине брода за 2.500 тона, захваљујући чему је канал Ламанш могао да пређе брже од конкуренције. Због тога што правила бродоградње нису ишла у корак са стремљењима ка изградњи већих бродова, тање спецификације и даље су испуњавале важеће стандарде. „Било је важно да се задовоље муштерије”, каже Матсен. „Ако је Џеј Пи Морган хтео да брод буде направљен од креп-папира, направили би му га од креп-папира.” Срећом, то није тражио.