„Штит и мач” – узроци рата у Украјини

Како и сами можемо видети, нема конкретних дипломатских потеза који би, макар у назнакама, најавили крај рата у Украјини.

За све ово време било је тешких дана за обе стране, а ипак ни данас ништа још не указује на решење које би требало и могло да задовољи у тој мери да се на рат стави тачка.

Све време у Европи ипак имамо утисак да је ситуација црно-бела те да је руска страна нужно зло које би требало спречити у намери да, како се често могло и може чути, ради шта хоће.

Хајдемо ипак да појаснимо неке основне ствари.

Mогли бисмо рецимо да почнемо од украјинске војне формације „Азов”, десничарске војне формације коју је, сетимо се, још 2014. године осудио и амерички конгрес те одбио даљу финансијску помоћ. С обзиром на то да је у многоме „Азов” био усмерен на антируске операције, од стратешког је значаја да се његово делање потпуно заустави и Руси, између осталог, управо то чине. Поред „Азова”, јасно је да Украјина већ дуго гаји одређене „несимпатије” према Русији (а с времена на време те „несимпатије” су попримале екстремне облике те ишле до крајњих дискриминаторских ставова, идеја и акција).

Даље, од самог почетка рата, уколико погледамо позицију Европе, јер нас овде природно то највише и занима, видимо да Европа трпи знатне економске губитке.

Руска нафта и гас јесу нужност европске стабилности јер простор за алтернативу прибављања енергената практично не постоји. Немачка је, рецимо, науштрб еколошких пројеката и обавеза, поново била активирала термоелектране на угаљ како би у случају да дође до нерешивих проблема са руским гасом, обезбедила енергетску стабилност. Олаф Шолц је још у августу 2022. најавио алтернативу набавке угља (јер се грубо педесет процената угља и даље увози из Русије).

Украјина је, баш негде у том периоду, успела да стопира даљи руски продор претходно примивши преко милијарду евра НАТО помоћи али је, у међувремену, потрошила средства и опет почела да губи контролу над кључним стратешким пољима (а затим је дочекала и ново одобрење помоћи).

Руси су за све то време полако уништавали енергетски систем Украјине показујући тиме да Украјина као модерна држава, нажалост, више не постоји.

Званично, став Украјине је и даље да ће прекид рата уследити одмах уколико јој се врате Донбас, Доњецк (и наравно Крим), што је Путину неприхватљиво.

Што се Крима тиче, можемо се најпре вратити на кримски рат, први рат након Бечког споразума потписаног 1815. године, а који је гарантовао стабилност кроз „равнотежу снага”. Кримски рат је рат који се водио неких четрдесет година касније, односно од 1853. до 1856. године, а закључен такозваним Париским миром. Укратко, Русија је тим ратом изгубила право на црноморску флоту те прошла прилично лоше, али је већ Француско-пруским ратом (1870–1871) успела да поврати контролу и стабилизује Крим те ојача своју позицију на Црном мору.

У новијој историји, средином двадесетог века, Хрушчов и његова администрација су практично поклонили Крим Украјини. Укратко, Крим јесте део Русије и већ неколико векова њен важан стратешки део (још давне 1783. године је Катарина Велика позиционирала Крим као саставни део земље) и Русија га се, у то будимо потпуно сигурни, никада неће одрећи (а најјачи модерни аргумент је свакако позивање на кримски референдум из 2014. године са преко 90 посто гласова у корист Русије).

Донбас и Доњецк такође имају сличну судбину. Уколико се вратимо на државност Украјине, њена модерна државност јесте формирана тек 1918. године, када је кратко постала независна (а тада јој рецимо Донбас није припадао). То се изменило када је Совјетски Савез од Украјине направио Украјинску Совјетску Социјалистичку Републику.

Најкраће – ситуација је веома сложена и све више прераста у рат између Русије и НАТО (додуше још увек посредно).

Још крајем 2004. године (тачније 26. децембра 2004) постало је јасно да, коначном победом Јушченка, Русија мора да почне да другачије води своју даљу политику у вези са Украјином. То се и догодило. „Наранџаста револуција” је поприлично пробудила Путина и његову администрацију. „Били смо слаби а слаби бивају побеђени”, изјавио је тада Путин и започео одређену врсту реформе и на унутрашњем и на спољном политичком плану. Победа тзв. америчког човека у Украјини 2004. године уздрмала је Путина и он то никада, очигледно je, није опростио.

На крају, однос снага се променио у односу на двадесети век – Русија више није оно што је била пре тридесетак година, Кина се пробудила и постала незаобилазан фактор на међународној сцени, а Сједињене Државе као „контролори равнотеже снага” (поред Велике Британије) више немају ту моћ коју су имале почетком и средином прошлог века (време политике Вудроа Вилсона и његових непосредних наследника је давно иза нас).

Хладни рат поприма неке нове обрисе и слика света до средине нашег века више, без икакве сумње, неће изгледати исто.

„Штит и мач”, филм који је Путину још у раној младости указао на правац ка животу и каријери обавештајца, постао је својеврсни мото руске спољне политике.

НАТО не сме да дође до руских граница, а политика Украјине јесте довела до „борбе великих” у њеном дворишту. Некада је ту улогу имала Пољска.

Сада, у новонасталој кризи између Израела и Палестине, улози се подижу. Кључну улогу у окончању те кризе ће, дубоко верујем, поред највећих, одиграти Египат и Турска. Ипак, ствари се ту свакако не могу јасно предвидети, а пар погрешних потеза могу изазвати још већи потрес на Блиском истоку.

Остајемо ипак у нади да ће се интереси великих ипак некако поклопити. Украјина свакако не може свега да се одрекне, а Русија не жели да одустане од онога за шта верује да је њено (Крим је свакако conditio sine qua non). Што се кризе на Блиском истоку тиче, ситуација је ту много сложенија и теже ће бити решити је (верујем да до трајног решења ту никада неће ни доћи).

Питање је, дакле, ко ће и када успети да омогући било какав компромис који би глобално био прихватљив. Велика је штета већ начињена и било би добро не продубљивати је даље. Што се Украјине тиче, недавна посета Бајдена Кијеву јесте одређена врста демонстрације моћи али, сигуран сам, тај потез је био погрешан. Решење јесте искључиво у будућим исправним дипломатским потезима великих, а до сада су ти потези били прилично промашени. Без тога глобална политика ће загазити у још дубљу кризу, а убрзо би се, тако, у ту кризу најпре укључила и Белорусија, на Блиском истоку Либан, затим Египат и ескалација сукоба би прерасла у нешто што би било тешко зауставити. Могуће је, дакле, отићи знатно даље од Украјине и појаса Газе и отворити нове геополитичке проблеме. Све то треба избећи. То је кључни задатак дипломатије највећих.

Уколико у 2024. годину уђемо са нерешивим актуелним проблемима, сигуран сам, можемо очекивати још веће глобалне потресе.

Филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa