„Štit i mač” – uzroci rata u Ukrajini

Kako i sami možemo videti, nema konkretnih diplomatskih poteza koji bi, makar u naznakama, najavili kraj rata u Ukrajini.

Za sve ovo vreme bilo je teških dana za obe strane, a ipak ni danas ništa još ne ukazuje na rešenje koje bi trebalo i moglo da zadovolji u toj meri da se na rat stavi tačka.

Sve vreme u Evropi ipak imamo utisak da je situacija crno-bela te da je ruska strana nužno zlo koje bi trebalo sprečiti u nameri da, kako se često moglo i može čuti, radi šta hoće.

Hajdemo ipak da pojasnimo neke osnovne stvari.

Mogli bismo recimo da počnemo od ukrajinske vojne formacije „Azov”, desničarske vojne formacije koju je, setimo se, još 2014. godine osudio i američki kongres te odbio dalju finansijsku pomoć. S obzirom na to da je u mnogome „Azov” bio usmeren na antiruske operacije, od strateškog je značaja da se njegovo delanje potpuno zaustavi i Rusi, između ostalog, upravo to čine. Pored „Azova”, jasno je da Ukrajina već dugo gaji određene „nesimpatije” prema Rusiji (a s vremena na vreme te „nesimpatije” su poprimale ekstremne oblike te išle do krajnjih diskriminatorskih stavova, ideja i akcija).

Dalje, od samog početka rata, ukoliko pogledamo poziciju Evrope, jer nas ovde prirodno to najviše i zanima, vidimo da Evropa trpi znatne ekonomske gubitke.

Ruska nafta i gas jesu nužnost evropske stabilnosti jer prostor za alternativu pribavljanja energenata praktično ne postoji. Nemačka je, recimo, nauštrb ekoloških projekata i obaveza, ponovo bila aktivirala termoelektrane na ugalj kako bi u slučaju da dođe do nerešivih problema sa ruskim gasom, obezbedila energetsku stabilnost. Olaf Šolc je još u avgustu 2022. najavio alternativu nabavke uglja (jer se grubo pedeset procenata uglja i dalje uvozi iz Rusije).

Ukrajina je, baš negde u tom periodu, uspela da stopira dalji ruski prodor prethodno primivši preko milijardu evra NATO pomoći ali je, u međuvremenu, potrošila sredstva i opet počela da gubi kontrolu nad ključnim strateškim poljima (a zatim je dočekala i novo odobrenje pomoći).

Rusi su za sve to vreme polako uništavali energetski sistem Ukrajine pokazujući time da Ukrajina kao moderna država, nažalost, više ne postoji.

Zvanično, stav Ukrajine je i dalje da će prekid rata uslediti odmah ukoliko joj se vrate Donbas, Donjeck (i naravno Krim), što je Putinu neprihvatljivo.

Što se Krima tiče, možemo se najpre vratiti na krimski rat, prvi rat nakon Bečkog sporazuma potpisanog 1815. godine, a koji je garantovao stabilnost kroz „ravnotežu snaga”. Krimski rat je rat koji se vodio nekih četrdeset godina kasnije, odnosno od 1853. do 1856. godine, a zaključen takozvanim Pariskim mirom. Ukratko, Rusija je tim ratom izgubila pravo na crnomorsku flotu te prošla prilično loše, ali je već Francusko-pruskim ratom (1870–1871) uspela da povrati kontrolu i stabilizuje Krim te ojača svoju poziciju na Crnom moru.

U novijoj istoriji, sredinom dvadesetog veka, Hruščov i njegova administracija su praktično poklonili Krim Ukrajini. Ukratko, Krim jeste deo Rusije i već nekoliko vekova njen važan strateški deo (još davne 1783. godine je Katarina Velika pozicionirala Krim kao sastavni deo zemlje) i Rusija ga se, u to budimo potpuno sigurni, nikada neće odreći (a najjači moderni argument je svakako pozivanje na krimski referendum iz 2014. godine sa preko 90 posto glasova u korist Rusije).

Donbas i Donjeck takođe imaju sličnu sudbinu. Ukoliko se vratimo na državnost Ukrajine, njena moderna državnost jeste formirana tek 1918. godine, kada je kratko postala nezavisna (a tada joj recimo Donbas nije pripadao). To se izmenilo kada je Sovjetski Savez od Ukrajine napravio Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku.

Najkraće – situacija je veoma složena i sve više prerasta u rat između Rusije i NATO (doduše još uvek posredno).

Još krajem 2004. godine (tačnije 26. decembra 2004) postalo je jasno da, konačnom pobedom Juščenka, Rusija mora da počne da drugačije vodi svoju dalju politiku u vezi sa Ukrajinom. To se i dogodilo. „Narandžasta revolucija” je poprilično probudila Putina i njegovu administraciju. „Bili smo slabi a slabi bivaju pobeđeni”, izjavio je tada Putin i započeo određenu vrstu reforme i na unutrašnjem i na spoljnom političkom planu. Pobeda tzv. američkog čoveka u Ukrajini 2004. godine uzdrmala je Putina i on to nikada, očigledno je, nije oprostio.

Na kraju, odnos snaga se promenio u odnosu na dvadeseti vek – Rusija više nije ono što je bila pre tridesetak godina, Kina se probudila i postala nezaobilazan faktor na međunarodnoj sceni, a Sjedinjene Države kao „kontrolori ravnoteže snaga” (pored Velike Britanije) više nemaju tu moć koju su imale početkom i sredinom prošlog veka (vreme politike Vudroa Vilsona i njegovih neposrednih naslednika je davno iza nas).

Hladni rat poprima neke nove obrise i slika sveta do sredine našeg veka više, bez ikakve sumnje, neće izgledati isto.

„Štit i mač”, film koji je Putinu još u ranoj mladosti ukazao na pravac ka životu i karijeri obaveštajca, postao je svojevrsni moto ruske spoljne politike.

NATO ne sme da dođe do ruskih granica, a politika Ukrajine jeste dovela do „borbe velikih” u njenom dvorištu. Nekada je tu ulogu imala Poljska.

Sada, u novonastaloj krizi između Izraela i Palestine, ulozi se podižu. Ključnu ulogu u okončanju te krize će, duboko verujem, pored najvećih, odigrati Egipat i Turska. Ipak, stvari se tu svakako ne mogu jasno predvideti, a par pogrešnih poteza mogu izazvati još veći potres na Bliskom istoku.

Ostajemo ipak u nadi da će se interesi velikih ipak nekako poklopiti. Ukrajina svakako ne može svega da se odrekne, a Rusija ne želi da odustane od onoga za šta veruje da je njeno (Krim je svakako conditio sine qua non). Što se krize na Bliskom istoku tiče, situacija je tu mnogo složenija i teže će biti rešiti je (verujem da do trajnog rešenja tu nikada neće ni doći).

Pitanje je, dakle, ko će i kada uspeti da omogući bilo kakav kompromis koji bi globalno bio prihvatljiv. Velika je šteta već načinjena i bilo bi dobro ne produbljivati je dalje. Što se Ukrajine tiče, nedavna poseta Bajdena Kijevu jeste određena vrsta demonstracije moći ali, siguran sam, taj potez je bio pogrešan. Rešenje jeste isključivo u budućim ispravnim diplomatskim potezima velikih, a do sada su ti potezi bili prilično promašeni. Bez toga globalna politika će zagaziti u još dublju krizu, a ubrzo bi se, tako, u tu krizu najpre uključila i Belorusija, na Bliskom istoku Liban, zatim Egipat i eskalacija sukoba bi prerasla u nešto što bi bilo teško zaustaviti. Moguće je, dakle, otići znatno dalje od Ukrajine i pojasa Gaze i otvoriti nove geopolitičke probleme. Sve to treba izbeći. To je ključni zadatak diplomatije najvećih.

Ukoliko u 2024. godinu uđemo sa nerešivim aktuelnim problemima, siguran sam, možemo očekivati još veće globalne potrese.

Filozof

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista