Преко позоришта до истине

Текст музичке представе „Истина у преводу” редитеља Мајкла Лесака настао је на основу сведочења конференцијских преводилаца јужноафричке Комисије за истину и помирење, након окончања апартхејда. Представа се документаристички бави питањима политичког аспекта расних подела, савести и суочавања са кривицом, озакоњења злочина. Због начина сценске презентације теме, крајње поједностављености и наивности у игри глумаца, као и због одсуства суптилности режије, у целини се не може говорити о уметничком значају представе.

Простор игре је сценографски минимализован. У позадини се налази нека врста завесе, сачињене од великог броја кошуља, које се могу схватити као симбол застрашујућег одсуства људи који су страдали током апартхејда (сценограф Герхард Макс). На ту завесу се емитују документарни видео снимци насиља који сугестивно допуњују игру глумаца. Извођачи нам се у неколико наврата директно обраћају, са захтевом да се не идентификујемо са њиховим наступима, односно да представљене емоције не утичу на нас. Функција овог брехтовског поступка је да наруши илузију, односно да отвори пут критичком мишљењу публике. У представу су укључени и ликови представника медија, који отелотворују чињеницу театрализације ових догађаја, односно одвратну истину да је њима важније да направе сензационалну причу и повећају гледаност, него да прикажу суштину и проблематизују стварност. Песме које се на сцени уживо изводе често прекидају ток радње, коментаришу је, представљајући и неку врсту емотивног уточишта, као тотални контраст ужасима деструкције (музичка режија Хју Масекела).

Ипак, због илустративности глуме, која понекад пада и у патетику, представа нема озбиљнијих естетских вредности. Но, то јој се, вероватно, не може суштински ни замерити, јер је реч о позоришту које, пре свега, представља неку врсту платформе за дискусију о изузетно важним друштвено-политичким питањима.

Пројекат „Чији си ти, Петре” је облик форум театра, базиран на техникама Аугуста Боала, утврђених почетком седамдесетих година прошлог века, који изводе осуђеници затворске болнице у Окружном затвору у Београду, у том простору. У првом делу пратимо получасовну представу чији је текст и мизансцен настао из радионица са овим затвореницима (аутор пројекта је Александра Јелић). Главни лик је Петар, наркоман који долази у затвор, принуђен да се прилагоди новим, неизбежно грубим и суровим, правилима игре. Покушаји интеграције се завршавају његовим одустајањем од борбе и самоубиством. Након завршетка овог првог извођења представе, водитељ форума, такође затвореник, такозвани Џокер (према Боалу), мотивише публику да се укључи у извођење. Затим су се поједини гледаоци јављали са сугестијама и предлозима, указивали на Петрове грешке, сами играли одређене сцене, у улози Петра, са циљем да, евентуално, помогну затвореницима у решавању њихових бројних проблема.

Први део овог форум театра, који изводе затвореници, карактерише врло провокативан однос између стварности и фикције јер, њихова игра ту, пред нама, јесте фикција, али фикција обликована на њиховој стварности, поновљена стварност. Чињеница да су ти призори део безизлазне и бруталне свакодневице затвореника, наше праћење представе чини заиста емотивно захтевним, интензивним, несвакидашњим искуством. Игра затвореника је и облик психодраме која им помаже да се суоче са стварношћу, да пронађу себе, да се прилагоде новим условима живота. Такође, позориште је овде у функцији друштвене акције и промене, средство отпора притисцима окружења, начин да се дође до релевантних питања, можда чак и њихових одговора. „Чији си ти, Петре” јеретко храбар, друштвено, психолошки, али и позоришно значајан чин, који недвосмислено треба наставити и у сваком погледу подржати.