Preko pozorišta do istine

Tekst muzičke predstave „Istina u prevodu” reditelja Majkla Lesaka nastao je na osnovu svedočenja konferencijskih prevodilaca južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje, nakon okončanja aparthejda. Predstava se dokumentaristički bavi pitanjima političkog aspekta rasnih podela, savesti i suočavanja sa krivicom, ozakonjenja zločina. Zbog načina scenske prezentacije teme, krajnje pojednostavljenosti i naivnosti u igri glumaca, kao i zbog odsustva suptilnosti režije, u celini se ne može govoriti o umetničkom značaju predstave.

Prostor igre je scenografski minimalizovan. U pozadini se nalazi neka vrsta zavese, sačinjene od velikog broja košulja, koje se mogu shvatiti kao simbol zastrašujućeg odsustva ljudi koji su stradali tokom aparthejda (scenograf Gerhard Maks). Na tu zavesu se emituju dokumentarni video snimci nasilja koji sugestivno dopunjuju igru glumaca. Izvođači nam se u nekoliko navrata direktno obraćaju, sa zahtevom da se ne identifikujemo sa njihovim nastupima, odnosno da predstavljene emocije ne utiču na nas. Funkcija ovog brehtovskog postupka je da naruši iluziju, odnosno da otvori put kritičkom mišljenju publike. U predstavu su uključeni i likovi predstavnika medija, koji otelotvoruju činjenicu teatralizacije ovih događaja, odnosno odvratnu istinu da je njima važnije da naprave senzacionalnu priču i povećaju gledanost, nego da prikažu suštinu i problematizuju stvarnost. Pesme koje se na sceni uživo izvode često prekidaju tok radnje, komentarišu je, predstavljajući i neku vrstu emotivnog utočišta, kao totalni kontrast užasima destrukcije (muzička režija Hju Masekela).

Ipak, zbog ilustrativnosti glume, koja ponekad pada i u patetiku, predstava nema ozbiljnijih estetskih vrednosti. No, to joj se, verovatno, ne može suštinski ni zameriti, jer je reč o pozorištu koje, pre svega, predstavlja neku vrstu platforme za diskusiju o izuzetno važnim društveno-političkim pitanjima.

Projekat „Čiji si ti, Petre” je oblik forum teatra, baziran na tehnikama Augusta Boala, utvrđenih početkom sedamdesetih godina prošlog veka, koji izvode osuđenici zatvorske bolnice u Okružnom zatvoru u Beogradu, u tom prostoru. U prvom delu pratimo polučasovnu predstavu čiji je tekst i mizanscen nastao iz radionica sa ovim zatvorenicima (autor projekta je Aleksandra Jelić). Glavni lik je Petar, narkoman koji dolazi u zatvor, prinuđen da se prilagodi novim, neizbežno grubim i surovim, pravilima igre. Pokušaji integracije se završavaju njegovim odustajanjem od borbe i samoubistvom. Nakon završetka ovog prvog izvođenja predstave, voditelj foruma, takođe zatvorenik, takozvani Džoker (prema Boalu), motiviše publiku da se uključi u izvođenje. Zatim su se pojedini gledaoci javljali sa sugestijama i predlozima, ukazivali na Petrove greške, sami igrali određene scene, u ulozi Petra, sa ciljem da, eventualno, pomognu zatvorenicima u rešavanju njihovih brojnih problema.

Prvi deo ovog forum teatra, koji izvode zatvorenici, karakteriše vrlo provokativan odnos između stvarnosti i fikcije jer, njihova igra tu, pred nama, jeste fikcija, ali fikcija oblikovana na njihovoj stvarnosti, ponovljena stvarnost. Činjenica da su ti prizori deo bezizlazne i brutalne svakodnevice zatvorenika, naše praćenje predstave čini zaista emotivno zahtevnim, intenzivnim, nesvakidašnjim iskustvom. Igra zatvorenika je i oblik psihodrame koja im pomaže da se suoče sa stvarnošću, da pronađu sebe, da se prilagode novim uslovima života. Takođe, pozorište je ovde u funkciji društvene akcije i promene, sredstvo otpora pritiscima okruženja, način da se dođe do relevantnih pitanja, možda čak i njihovih odgovora. „Čiji si ti, Petre” jeretko hrabar, društveno, psihološki, ali i pozorišno značajan čin, koji nedvosmisleno treba nastaviti i u svakom pogledu podržati.