Топаловићи пропевали

Топаловићи су једноставно неуништиви! После представе, филма и мјузикла, Аксентије, Лаки, Ђенка, Мирко, и остали су – пропевали. У овој улози замислила их је наша композиторка Исидора Жебељан чија ће опера „Маратонци” бити премијерно изведена на 40. Бемусу сутра (20 сати) у Југословенском драмском позоришту.

Након њене прве опере „Зора Д.” (2003), енглески оперски редитељ и уметнички директор Фестивала у Брегенцу, Дејвид Паунтни наручио је од Исидоре Жебељан оперу, црну комедију, тематски везану за наше просторе. Избор је одмах пао на текст „Маратонци трче почасни круг” Душана Ковачевића, према којем је опера настала.

„Маратонци” су светску премијеру имали у августу у Брегенцу (Аустрија), на једном од најпознатијих оперских фестивала, чија специфичност је, како композиторка објашњава за „Политику”, управо извођење опера различитих епоха. Њихова главна продукција је класична (Верди, Моцарт), затим савремена музика („Маратонци”), потом оперета, и ретко извођено дело познатог композитора (нпр. „Пад куће Ашерових”, незавршена опера Клода Дебисија). Продукције се постављају на Боденском језеру, где је саграђено гледалиште од 7.000 места, идеално за оперске спектакле са феноменалним озвучењем. Овде се представила интернационална екипа „Маратонаца”, редитељка Никола Раб из Немачке, страни певачи и наши музичари, предвођени диригентом Премилом Петровићем.

Либрето „Маратонаца” настао је у „малој породичној мануфактури”. Аутори су Исидорина сестра Милица Жебељан (драматург), супруг Борислав Чичовачки (обоиста и писац), и сама композиторка, која нам прича како она види ове, свима добре знане ликове.

– Основни текст није мењан. Интервенције су се тицале комбиновања драме и сценарија, док неки делови нису постали део опере због дужине, да би се оставио простор музици. Битна промена је што се уместо Билија Питона у опери појављује Ружица Питон, Кристинина тетка. Био ми је потребан још један женски глас (додуше дубок женски глас), а онда ми се допало да поред мушке екипе имамо и женски двојац – каже Исидора Жебељан.

Поред тога како је оперски доживљена ова прича, за нас је занимљиво како су је прочитали страни извођачи.

– Реаговали су на већ култне реченице, а док су се „шегачили” на пробама најактуелнија је била: „Лаки је мало нервозан”. По реакцијама публике видимо ону стару истину да су теме које су локализоване, али на прави начин, као што то ради мајстор какав је Душан Ковачевић, потпуно универзалне. У другим срединама најмање је интересантно то што је овде реч о српском менталитету. Важнији су елементи који се тичу породице, тоталитаризма, капитализма, односа према потпуној комерцијализацији – истиче Исидора Жебељан.

Специфичност „Маратонаца” је и у патентирању новог инструмента. Поред окарина и зурле, први пут ћемо чути обоу-сопиле, коју је, као комбинацију класичне обое и писка истарског инструмента (сопила), осмислио Борислав Чичовачки. – Дуго сам чезнула за звуком сопила, још из свог детињства, и тај звук ми се неизбрисиво урезао у музичку меморију. Сопиле су, међутим, биле технички једноставне да би се нешто захтевније извело на њима, а сада је и то могуће, и звучи онако како сам одувек желела – каже ауторка.

Имајући искуства у позоришту, композиторка додаје да је редитељку Раб молила да сценографија не буде минималистичка и хладна. Да се не користе мермер и материјали који подсећају на гробницу, а који би редитељима могли да буду интересантни као метафора, јер је била сигурна да тај правац не би био добар за њену оперу. Предлог је уважен, материјали су природни и топли (земља, дрво), а режија није експериментална, већ, како кроз шалу додаје, потпуно стрејт.

У последње време нема много српских опера. Где су узроци, по мишљењу Исидоре Жебељан.

– Имали смо озбиљну оперску традицију, посебно у доба Оскара Данона, а данас је оперски свет прилично оронуо. Вероватно због недостатка новца, и негативне селекције, типичне за целу културу, а нису занемарљиви ни услови рада. Сигурна сам, ипак, да је недостатак публике искључиво везан за квалитет. Опера собом носи гламур, и могла би да има ону врсту животности и свечарског елемента, као што га има филм. Музичаре имамо изузетне, и исплатило би се да ангажујемо добре диригенте и редитеље (Дејвид Паунтни, Ричард Карсон), певаче (Жељко Лучић, Зоран Тодоровић), који живе у иностранству, имају контакте, и могу да позову своје колеге да гостују. Имамо и диригента Премила Петровића, чије искуство рада у Немачкој може да се искористи – каже Исидора Жебељан. 

Подсећамо се и на богати музички живот осамдесетих година.

– Бемус је тада велику пажњу пружао сценским делима и савременој музици, врхунским извођачима. Ствари сада стоје другачије, нема великих извођачких имена, а узроци нису само финансије већ и планирање. Апсолутну звезду, Дудамела, младог венецуеланског диригента, који данас диригује највећим оркестрима, ми ћемо можда добити тек 2015. Одавно смо испали из ритма, и једино можемо да доведемо оркестре који су у региону или пролазе овуда на турнеји. Правим планирањем ускоро би могло да се обезбеди и гостовање заиста великих имена, каже композиторка и додаје:

– Класична музика се у медијима пуштала углавном на дан жалости, па се створио условни рефлекс да је она мрачна и досадна. То је тужна чињеница, јер је у Немачкој, Италији..., она део породичне традиције. У Холандији породице из више средње класе свирају код куће у малим породичним ансамблима. Уживају што је породица заједно, и то је посебан ритуал. Mузика, као најапстрактнија од свих уметности, најречитије говори на ком је духовном стадијуму човек. A уколико она делује само кроз сентиментализам и кич, онда то свакако није она музика у којој су уживали, и о којој су говорили Ајнштајн, Гете, Томас Ман, Кјубрик...