Вакцине делују тек после две недеље

Вакцине се дају у раном узрасту зато што су новорођене бебе веома осетљиве када се изложе различитим микроорганизмима, односно инфекцијама, па их треба заштитити што је пре могуће. На пример, бебе млађе од шест месеци у високом су ризику да оболе од великог кашља праћеног компликацијама. Најчешће је потребно две недеље да вакцина почне да делује, тако да дете неће бити заштићено одмах након примања вакцине. Такође, за већину вакцина потребно је да буду дате неколико пута како би се створила дуготрајна заштита.

Како истиче прим. др сци. мед. Горанка Лончаревић, епидемиолог и шеф Одељења за надзор над вакцинама превентабилним болестима и имунизацију Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, циљ програма имунизације јесте да се достигне обухват од 95 одсто и већи, свим вакцинама према календару имунизације на националном и субнационалном нивоу без демографских и територијалних разлика.

– Имунизација је најефикаснији и најефективнији вид индивидуалне и колективне заштите од одређених заразних болести. Применом вакцина је могуће спречити оболевање, компликације болести, болничко лечење, епидемијско јављање, смртне исходе, могуће је одстранити и искоренити одређене заразне болести. Узраст у коме се спроводи вакцинација изабран је тако да дете на најбољи могући начин и најраније могуће буде заштићено од одређених заразних болести – каже др Лончаревић.

Болести против којих се спроводи имунизација могу бити врло озбиљне, праћене компликацијама и завршити се смртним исходом. Захваљујући вакцинама оне се данас ретко јављају, па није чудо што смо на њих готово заборавили. Ове болести се нису промениле. Оне и даље могу да изазову парализу, упалу плућа, гушење, оштећење мозга, срчане и многе друге проблеме код деце која нису вакцинисана. И данас у свету око четири милиона деце годишње умре од болести које су могле бити спречене вакцинацијом.

– Због пада обухвата имунизацијом ММР вакцином (против малих богиња, заушки и рубеле) у нашој земљи је од октобра 2017. до јуна 2019. године од малих богиња оболело 5.798 особа и њих 15 нажалост умрло од последица компликација ове болести. Међу умрлима је било и четворо деце млађе од четири године. Уколико дете не добије вакцину и никада не буде изложено узрочницима ових заразних болести, ништа се неће десити. Али ако дете буде изложено узрочницима било које од ових болести, постоји велика вероватноћа да ће се од те болести и разболети. У том случају, може да се деси да дете добије блажи облик болести и мора да одлежи неколико дана или тежи облик болести и мора да се лечи у болничким условима при чему се болест може завршити и смртним исходом. Дете би могло и да зарази осталу децу и одрасле који нису заштићени. Многи од њих би могли тешко да оболе, а код неких чак да дође и до смртног исхода – појашњава др Лончаревић.

Неке од ових болести су данас изузетно ретке у нашој земљи, тако да су шансе да ће дете бити изложено узрочницима тих болести веома мале. Неке, међутим, нису ретке. Никако не би требало да се полази од претпоставке да се дете неће заразити чак ни од оних болести које се јављају ретко. Уколико се довољан број деце не вакцинише, сасвим сигурно ће доћи до појаве великог броја оболелих и избијања епидемије, а посебно у колективима.

– Ако дете није вакцинисано, постоји већа опасност да оболи од ових болести када буде старије, а оне су озбиљније код адолесцената и одраслих него код деце. На пример, заушке код дечака у адолесцентном добу могу да изазову запаљење тестиса, а уколико се жена разболи од рубеле у раном стадијуму трудноће, може доћи до озбиљног и трајног оштећења плода. Што је особа старија, компликације до којих може доћи у случају оболевања од малих богиња су озбиљније. Постоји веома мало разлога због којих дете не би требало да буде вакцинисано. О тим разлозима одлучује педијатар. А не треба заборавити ни да је вакцинација против одређених заразних болести законом обавезна и да је у интересу здравља детета – додаје др Лончаревић.

Вакцине делују у већини случајева, али не у свим. Од 90 до 99 одсто случајева вакцинисана деца су заштићена од ових болести, али код неке деце не долази до стварања имунитета. Ово је још један од разлога због којих би требало вакцинисати сву децу. Дете код којег није дошло до позитивног одговора на вакцину је заштићено само уколико је висок проценат деце из његовог окружења вакцинисан. То дете може да зарази друго дете које није вакцинисано, али не и оно које је вакцинисано.

У Србији постоји календар имунизације који представља редослед давања вакцина у односу на узраст. Обавезна имунизација се спроводи против 11 заразних болести. Када се роди, беба добија вакцину против туберкулозе и хепатитиса Бе, коју прима и након месец дана. Затим се добија комбинована петовалентна вакцина, против дечје парализе, дифтерије, тетануса, великог кашља и против обољења која изазива хемофилус инфлуенце тип б, као и против обољења изазваних стрептококусом пнеумоније. Са 12 месеци бебама се даје ММР вакцина, а затим следи и ревакцинација већ примљених вакцина. Пре уписа у школу следи друга ревакцинација четворовалентном вакцином и ММР вакцином, а са 14 година деца добијају трећу ревакцину против дифтерије и тетануса.