Колико гласа – раса

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 12.октобра – На митинзима присталица републиканског кандидата Џона Мекејна (72) учестало је и клицање – имена његовог противника, демократе Барака Обаме (47). Није реч о преокрету симпатија, него о – коришћењу супарничког имена да би био приказан као „неподобни елемент”, чак опасан по државу за чије чело претендује.

Узвикују тако „Барак Хусеин Обама” – с нагласком на средњем имену (како би изазвали асоцијацију на презиме ирачког диктатора, свргнутог америчком инвазијом, а потом судски погубљеног). Или само – „Обама” али с гласовним подешавањем тако да се довикнуто чује као „Осама” (име злогласног Бин Ладена, вође Ал Каиде). Као да поручују да за шефа Беле куће конкурише човек који би се могао окарактерисати као „Осама Хусеин”, спој два овдашња званична симбола зла.

Мекејн таква добацивања критикује и каже да изборног противника сматра часном личношћу. Ипак, и он масама својих подржавалаца упућује питање: „Ко је истински Барак Обама” (сугеришући да је поменути „нејасан лик”) а на шта су поједини учесници скупова одговарали повицима „терориста”, „издајник”, „онај коме треба откинути главу”. И од таквих вређања, Мекејн се ограђивао…

Има ли у таквим инцидентним појавама назнака – и расизма, овога пута и као фактора који би могао да превагне у изборима за председника САД, до кога је остало још три недеље – питају се данас, први пут масовно, овдашњи медији. Деликатну тему истовремено обрађују, наиме, телевизије Си-Ен-Ен, Си-Би-Ес, Ен-Би-Си, главни листови „Њујорк тајмс” и „Вашингтон пост”, као и низ других гласила.

Као да наједном нагло у први план избија мешавина – не сасвим рашчишћених односа у мултирасном друштву, нејавна социјална диференцијација, па и нека врста злослутности. Подсећа се, уз остало, на слутње исказане још на почетку Обамине предизборне кампање, пре двадесетак месеци, да би он могао да буде жртва атентата неког расистичког манијака, због чега му је Тајна служба одредила обезбеђење пре него икоме од председничких кандидата.

Американци су, истовремено се констатује, показали повећану спремност да изаберу црнца (Обаму, мелеза – чедо белкиње из Канзаса и имигранта из Кеније) за шефа државе. У томе су надмашили огромну већину нација, где ни приближан узлет представника расне мањине „не долази у обзир”. Посматрачима се чини да би изгледна, по садашњим анкетама, победа Обаме у изборном финалу могла да означи и глобални преокрет ка већој толеранцији према различитостима. Али…

Поједини истраживачи овдашњег мњења, упозоравају да актуелна предност Обаме у бирачком телу – не мора да буде поуздани знак. Многи избегавају, наводи се, да анкетарима кажу да су расно пристрасни, јер се то овде сматра „деловањем против службеног поретка равноправности”, или бар „неприхватљиво некоректним општењем”.

Оцене нису једногласне. Док једни подсећају на „Бредлијев ефекат”, тако назван поводом пораза црначког кандидата на изборима за гувернера Калифорније иако су му анкете до последњег часа давале предност од десетак процената над белачким ривалом, други указују да се отад „много тога променило” о чему сведочи и успон Обаме као првог црнца – кандидата једне од две водеће партије – у завршној фази овдашњих председничких избора. „Навијам за Обаму, али нисам сигуран да ћу за њега да гласам”, прилично је, изгледа, распрострањена верзија међу онима које аналитичар Николас Кристоф означава као феномен „расизма без расиста”. Припадници тог слоја искрено мисле, прецизира, да су за равноправност али се ипак, по правилу, определе за „своју расу”.

Свакако – гласа и раса, слажу се експерти. Тешко им је, међутим, да одреде – у којој мери.

Кад би се радило о тоталном сврставању, Обама никад не би довде догурао. Црнци чине, наиме, само 13 одсто (не рачунајући припаднике те расе међу латиноамеричким имигрантима – неких 14 процената популације – који се овде посебно категоришу) становништва.

Анкета Универзитета Станфорд, АП и Јахуа показала је, прошлог месеца, да би Обама добио шест процената више да је „чист белац” и да се као такав декларисао. Истраживање Центра Пју следи тај курс: 65 процената белаца рекло је да Обаму види као патриоту, што је 32 одсто мање од постотка који је у том пропитивању добио Мекејн.

Да ли је то како гласа раса – пресудно. Ако буде одлучивала мала разлика – могло би бити.

Обама инсистира да је објединитељ – независно од боје коже – свих који су за битне промене. У том погледу је извесно да је к себи привукао наде света, па и овдашњих високообразованих слојева жељних поправљања врло подривеног међународног имиџа, и финансијске уверљивости, САД. Није сигурно да је придобио – овдашњу већину, иако се најшира јавност већ дуго привикава на црначке „звезде” у спорту, уметности, па и при државном врху (садашња шефица дипломатије Кондолиза Рајс је, као и њен претходник Колин Пауел, припадник те расе).

И Обамин штаб нуди – промену теме. Важније је решавање великих економских проблема него ко је које боје коже, тврде.

Тачно, у принципу. Али, од почетка изборне кампање опстају два питања – како евидентира „Њујорк тајмсов” коментатор Френк Рич: прво – да ли се у Америци одржало довољно расизма да спречи да црнац буде њен председник, и друго – да ли ће републиканци заиграти на „расну карту”? Па сугерише да ће се расплет прве дилеме видети на изборима 4. новембра, а да је одговор на другу неизвесност – „да”.    

Демократски конгресмен Џон Луис није се либио, при том, како га цитира „Вашингтон пост” каже да републиканска кампања „сеје семе мржње и подела”. Да се она чак – „игра ватром која би могла све да нас захвати”…

Момчило Пантелић