Koliko glasa – rasa

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 12.oktobra – Na mitinzima pristalica republikanskog kandidata Džona Mekejna (72) učestalo je i klicanje – imena njegovog protivnika, demokrate Baraka Obame (47). Nije reč o preokretu simpatija, nego o – korišćenju suparničkog imena da bi bio prikazan kao „nepodobni element”, čak opasan po državu za čije čelo pretenduje.

Uzvikuju tako „Barak Husein Obama” – s naglaskom na srednjem imenu (kako bi izazvali asocijaciju na prezime iračkog diktatora, svrgnutog američkom invazijom, a potom sudski pogubljenog). Ili samo – „Obama” ali s glasovnim podešavanjem tako da se doviknuto čuje kao „Osama” (ime zloglasnog Bin Ladena, vođe Al Kaide). Kao da poručuju da za šefa Bele kuće konkuriše čovek koji bi se mogao okarakterisati kao „Osama Husein”, spoj dva ovdašnja zvanična simbola zla.

Mekejn takva dobacivanja kritikuje i kaže da izbornog protivnika smatra časnom ličnošću. Ipak, i on masama svojih podržavalaca upućuje pitanje: „Ko je istinski Barak Obama” (sugerišući da je pomenuti „nejasan lik”) a na šta su pojedini učesnici skupova odgovarali povicima „terorista”, „izdajnik”, „onaj kome treba otkinuti glavu”. I od takvih vređanja, Mekejn se ograđivao…

Ima li u takvim incidentnim pojavama naznaka – i rasizma, ovoga puta i kao faktora koji bi mogao da prevagne u izborima za predsednika SAD, do koga je ostalo još tri nedelje – pitaju se danas, prvi put masovno, ovdašnji mediji. Delikatnu temu istovremeno obrađuju, naime, televizije Si-En-En, Si-Bi-Es, En-Bi-Si, glavni listovi „Njujork tajms” i „Vašington post”, kao i niz drugih glasila.

Kao da najednom naglo u prvi plan izbija mešavina – ne sasvim raščišćenih odnosa u multirasnom društvu, nejavna socijalna diferencijacija, pa i neka vrsta zloslutnosti. Podseća se, uz ostalo, na slutnje iskazane još na početku Obamine predizborne kampanje, pre dvadesetak meseci, da bi on mogao da bude žrtva atentata nekog rasističkog manijaka, zbog čega mu je Tajna služba odredila obezbeđenje pre nego ikome od predsedničkih kandidata.

Amerikanci su, istovremeno se konstatuje, pokazali povećanu spremnost da izaberu crnca (Obamu, meleza – čedo belkinje iz Kanzasa i imigranta iz Kenije) za šefa države. U tome su nadmašili ogromnu većinu nacija, gde ni približan uzlet predstavnika rasne manjine „ne dolazi u obzir”. Posmatračima se čini da bi izgledna, po sadašnjim anketama, pobeda Obame u izbornom finalu mogla da označi i globalni preokret ka većoj toleranciji prema različitostima. Ali…

Pojedini istraživači ovdašnjeg mnjenja, upozoravaju da aktuelna prednost Obame u biračkom telu – ne mora da bude pouzdani znak. Mnogi izbegavaju, navodi se, da anketarima kažu da su rasno pristrasni, jer se to ovde smatra „delovanjem protiv službenog poretka ravnopravnosti”, ili bar „neprihvatljivo nekorektnim opštenjem”.

Ocene nisu jednoglasne. Dok jedni podsećaju na „Bredlijev efekat”, tako nazvan povodom poraza crnačkog kandidata na izborima za guvernera Kalifornije iako su mu ankete do poslednjeg časa davale prednost od desetak procenata nad belačkim rivalom, drugi ukazuju da se otad „mnogo toga promenilo” o čemu svedoči i uspon Obame kao prvog crnca – kandidata jedne od dve vodeće partije – u završnoj fazi ovdašnjih predsedničkih izbora. „Navijam za Obamu, ali nisam siguran da ću za njega da glasam”, prilično je, izgleda, rasprostranjena verzija među onima koje analitičar Nikolas Kristof označava kao fenomen „rasizma bez rasista”. Pripadnici tog sloja iskreno misle, precizira, da su za ravnopravnost ali se ipak, po pravilu, opredele za „svoju rasu”.

Svakako – glasa i rasa, slažu se eksperti. Teško im je, međutim, da odrede – u kojoj meri.

Kad bi se radilo o totalnom svrstavanju, Obama nikad ne bi dovde dogurao. Crnci čine, naime, samo 13 odsto (ne računajući pripadnike te rase među latinoameričkim imigrantima – nekih 14 procenata populacije – koji se ovde posebno kategorišu) stanovništva.

Anketa Univerziteta Stanford, AP i Jahua pokazala je, prošlog meseca, da bi Obama dobio šest procenata više da je „čist belac” i da se kao takav deklarisao. Istraživanje Centra Pju sledi taj kurs: 65 procenata belaca reklo je da Obamu vidi kao patriotu, što je 32 odsto manje od postotka koji je u tom propitivanju dobio Mekejn.

Da li je to kako glasa rasa – presudno. Ako bude odlučivala mala razlika – moglo bi biti.

Obama insistira da je objedinitelj – nezavisno od boje kože – svih koji su za bitne promene. U tom pogledu je izvesno da je k sebi privukao nade sveta, pa i ovdašnjih visokoobrazovanih slojeva željnih popravljanja vrlo podrivenog međunarodnog imidža, i finansijske uverljivosti, SAD. Nije sigurno da je pridobio – ovdašnju većinu, iako se najšira javnost već dugo privikava na crnačke „zvezde” u sportu, umetnosti, pa i pri državnom vrhu (sadašnja šefica diplomatije Kondoliza Rajs je, kao i njen prethodnik Kolin Pauel, pripadnik te rase).

I Obamin štab nudi – promenu teme. Važnije je rešavanje velikih ekonomskih problema nego ko je koje boje kože, tvrde.

Tačno, u principu. Ali, od početka izborne kampanje opstaju dva pitanja – kako evidentira „Njujork tajmsov” komentator Frenk Rič: prvo – da li se u Americi održalo dovoljno rasizma da spreči da crnac bude njen predsednik, i drugo – da li će republikanci zaigrati na „rasnu kartu”? Pa sugeriše da će se rasplet prve dileme videti na izborima 4. novembra, a da je odgovor na drugu neizvesnost – „da”.    

Demokratski kongresmen Džon Luis nije se libio, pri tom, kako ga citira „Vašington post” kaže da republikanska kampanja „seje seme mržnje i podela”. Da se ona čak – „igra vatrom koja bi mogla sve da nas zahvati”…

Momčilo Pantelić