Самарићани на четири шапе

Према постојећим подацима, заједница човека и пса постоји 16.000 година, иако нови научни радови показују да смо пси и ми заједно чак и 33.000 година. О томе каква је улога паса у историји када је реч о спасилаштву говорило се на недавно одржаном Другом националном семинару за младе – управљање ризицима у ванредним ситуацијама.

Како је наука доказала, пас је потомак вука, што значи да се ми све ово време дружимо са „домаћим вуком”. У међувремену он нам је постао најбољи пријатељ, а откривена су и његова „лековита” својства. Осим што нам друговање са псима крепи душу, истраживања показују и да њихова пљувачка има лековита, антисептичка својства.

– Због тога не чуди што се на фресци из 15. века „Убоги Лазар” која се налази у манастиру Манасија види како хртови лижу ране оболелом од богиња  – каже др Ненад Милојевић из Кинолошке академије.

А да пас има изузетне особине, посебно када је реч о спасавању људи, било је познато кроз векове. Први подаци о спасилачким псима ипак се везују за 18. век и самостан Светог Бернарда, где је забележено, како каже Милојевић, да су пси из самостана, а који су касније добили име бернардинци, помагали у проналажењу особа затрпаних снегом.

– Осим спасилачке функције, пси су кроз историју коришћени и у ратовима. Први званични подаци за ту њихову улогу везују се за 19. век када се у јединице војске организовано „примају” и такозвани ратни пси. Ту у први план долазе санитетски пси, а у тој њиховој „употреби” за санитет предњачила је Немачка. Њихова способност, нажалост, показала се у Руско-јапанском рату 1904. године јер су ови четвороношци врло добро проналазили рањенике, а коришћени су и за везу и пренос различитих санитетских средстава – прича Милојевић.

Способност паса у спасавању приметио је 1938. године Фердинанд Шмуц, док је у лавини тражио пострадале. Његов пас успео је да открије место где су затрпани па су Швајцарци већ 1940. увели неке методе за обуку паса за спасавање.

– Слична ситуација догодила се и у Енглеској где је официр Џејмс Болдвин приметио да се један пас чудно понаша у току претраге терена, односно рова. Он је успео да схвати да пас „хвата” мирисе испод одређене количине земље и грађевинског материјала. Тако је 1942. године након тешких немачких бомбардовања Енглеска прва развила потражне псе, односно псе за трагање испод рушевина – истиче Милојевић.

Први семинар у некадашњој Југославији за спасавање из лавина направила је тадашња милиција, горска служба спасавања и ентузијасти алпинисти. Одржан је 1952. у селу Тамарје у Словенији. Слично се догодило и са развојем паса за рушевине. Први семинар организован је 1977. године приликом изградње ауто-пута код Врхнике близу Љубљане и то су урадили Кинолошки савез Словеније, милиција и ентузијасти планинарских друштава који су имали псе.

Кровна организација при Уједињеним нацијама за координацију спасилачких служби основана је тек 1991. године, а кровна организација за спасилачке псе основана је 1993. године и у њу је тренутно укључено 126 земаља и око 4.000 паса.

– Осамдесетих година прошлог века догодио се и код нас пионирски покушај у раду са лавинским псима. Прве кораке на том пољу направио је Илија Латиновић, кикиндски професор физичког васпитања, док боравио на Шар-планини. Шеснаест година касније Србија је имала првог пса за спасавање из рушевина и лавина. Министарство одбране 2009. направило је интерни програм у овој области, а годину дана касније Министарство унутрашњих послова у сарадњи са Француском и њеним стручним службама формира одељење за спасилачке псе. У тој сарадњи обучено је десет паса. Удружење за обуку спасилачких паса у Нишу 2013. године прави свој програм за обуку паса, 2019. Удружење спасилаца на води припрема првог пса за спасавање на води и ове године Горска служба спасавања има првих пет сертификованих паса – истиче Милојевић.