Samarićani na četiri šape

Prema postojećim podacima, zajednica čoveka i psa postoji 16.000 godina, iako novi naučni radovi pokazuju da smo psi i mi zajedno čak i 33.000 godina. O tome kakva je uloga pasa u istoriji kada je reč o spasilaštvu govorilo se na nedavno održanom Drugom nacionalnom seminaru za mlade – upravljanje rizicima u vanrednim situacijama.

Kako je nauka dokazala, pas je potomak vuka, što znači da se mi sve ovo vreme družimo sa „domaćim vukom”. U međuvremenu on nam je postao najbolji prijatelj, a otkrivena su i njegova „lekovita” svojstva. Osim što nam drugovanje sa psima krepi dušu, istraživanja pokazuju i da njihova pljuvačka ima lekovita, antiseptička svojstva.

– Zbog toga ne čudi što se na fresci iz 15. veka „Ubogi Lazar” koja se nalazi u manastiru Manasija vidi kako hrtovi ližu rane obolelom od boginja  – kaže dr Nenad Milojević iz Kinološke akademije.

A da pas ima izuzetne osobine, posebno kada je reč o spasavanju ljudi, bilo je poznato kroz vekove. Prvi podaci o spasilačkim psima ipak se vezuju za 18. vek i samostan Svetog Bernarda, gde je zabeleženo, kako kaže Milojević, da su psi iz samostana, a koji su kasnije dobili ime bernardinci, pomagali u pronalaženju osoba zatrpanih snegom.

– Osim spasilačke funkcije, psi su kroz istoriju korišćeni i u ratovima. Prvi zvanični podaci za tu njihovu ulogu vezuju se za 19. vek kada se u jedinice vojske organizovano „primaju” i takozvani ratni psi. Tu u prvi plan dolaze sanitetski psi, a u toj njihovoj „upotrebi” za sanitet prednjačila je Nemačka. Njihova sposobnost, nažalost, pokazala se u Rusko-japanskom ratu 1904. godine jer su ovi četvoronošci vrlo dobro pronalazili ranjenike, a korišćeni su i za vezu i prenos različitih sanitetskih sredstava – priča Milojević.

Sposobnost pasa u spasavanju primetio je 1938. godine Ferdinand Šmuc, dok je u lavini tražio postradale. Njegov pas uspeo je da otkrije mesto gde su zatrpani pa su Švajcarci već 1940. uveli neke metode za obuku pasa za spasavanje.

– Slična situacija dogodila se i u Engleskoj gde je oficir Džejms Boldvin primetio da se jedan pas čudno ponaša u toku pretrage terena, odnosno rova. On je uspeo da shvati da pas „hvata” mirise ispod određene količine zemlje i građevinskog materijala. Tako je 1942. godine nakon teških nemačkih bombardovanja Engleska prva razvila potražne pse, odnosno pse za traganje ispod ruševina – ističe Milojević.

Prvi seminar u nekadašnjoj Jugoslaviji za spasavanje iz lavina napravila je tadašnja milicija, gorska služba spasavanja i entuzijasti alpinisti. Održan je 1952. u selu Tamarje u Sloveniji. Slično se dogodilo i sa razvojem pasa za ruševine. Prvi seminar organizovan je 1977. godine prilikom izgradnje auto-puta kod Vrhnike blizu Ljubljane i to su uradili Kinološki savez Slovenije, milicija i entuzijasti planinarskih društava koji su imali pse.

Krovna organizacija pri Ujedinjenim nacijama za koordinaciju spasilačkih službi osnovana je tek 1991. godine, a krovna organizacija za spasilačke pse osnovana je 1993. godine i u nju je trenutno uključeno 126 zemalja i oko 4.000 pasa.

– Osamdesetih godina prošlog veka dogodio se i kod nas pionirski pokušaj u radu sa lavinskim psima. Prve korake na tom polju napravio je Ilija Latinović, kikindski profesor fizičkog vaspitanja, dok boravio na Šar-planini. Šesnaest godina kasnije Srbija je imala prvog psa za spasavanje iz ruševina i lavina. Ministarstvo odbrane 2009. napravilo je interni program u ovoj oblasti, a godinu dana kasnije Ministarstvo unutrašnjih poslova u saradnji sa Francuskom i njenim stručnim službama formira odeljenje za spasilačke pse. U toj saradnji obučeno je deset pasa. Udruženje za obuku spasilačkih pasa u Nišu 2013. godine pravi svoj program za obuku pasa, 2019. Udruženje spasilaca na vodi priprema prvog psa za spasavanje na vodi i ove godine Gorska služba spasavanja ima prvih pet sertifikovanih pasa – ističe Milojević.