Бока као Суматра

У култној продавници плоча „Леила” на Дорћолу одржана је београдска промоција поеме „Када пливаш” редитеља и новинара Растка Шејића у издању новосадског Прометеја, Матице Боке и Удружења „Шта хоћеш”. О књизи су говорили Владислава Војновић, песникиња и драматург, романописац Дуле Недељковић. Вече је осмислила и водила математичарка Весна Тодорчевић, редовна професорка на ФОН-у и научна саветница Математичког института САНУ.

Владислава Војновић је истакла да је море за њу научно-фантастично емоционално исходиште љубави и смисла живота.

– Када сам добила књигу „Када пливаш” ја сам прво помислила да ме ова поема и саму тера поново на писање поезије. Као кад гледате уметничко клизање и размишљате – где су моје клизаљке. Поема се појавила у 19. веку код романтичара који су уништили јединство времена, места и радње у драми, па га преместили у поему. Ова поема има то свето  тројство, све се дешава у мору, у време кад се у море може ући, са низом радњи око којих се целина приче плете, а она је покушај да човек некако преживи са уточиштем у природи. Растко се у читавој поеми херојски бори са самим собом да не каже све оно грозно, и да себи и свима нама скрене пажњу на оно добро. А стално се та гроза однекуд провлачи – суманута архитектура обале, „потуристичени” градови у којима се више не суши веш на конопима од куће до куће, где је све на продају, истакла је Владислава Војиновић, и додала:

– У једном делу спомиње свог деду, првоборца који је био на Голом отоку, и имали смо то поређење између тешког рата и још тежег мира. Овде имамо поређење између тешке неслободе, па још теже слободе. Осећамо сву ту усамљеност мислећег човека, који осећа, који је рањив и не може да нађе себе међу свим тим људима који се гурају, на плажи и по граду. У једном тренутку каже „Знаш зашто нико твој, ма нико добар, није власник брода, за толико мора да се краде.” Поеме обично имају неку иронију, али овде је нема, ово је искрено, не постоји ништа што је „около-наоколо” чиме би нам тај лирски наративни придикујући субјекат рекао нешто што није директно и истинско. Поема је некада писана углавном у исповедном првом лицу, а Растко је овде прибегао другом лицу, на „ти”. Онако како се држе политички говори, религиозне проповеди, прогласи – „Ви морате, ти мораш…” Али то је у поеми неправо „ти”, крајње нежно, мекано, поетски обраћање себи. Једно биће покушава да преживи у свету који се упростачио и посељачио. Зато се тако лако поистоветити.”

Дуле Недељковић има следеће виђење поеме: „Када пливаш” је прослава живота, критичност духа, самоиронија јер не можеш исправити свет. Осећаш сажетост тих Верига кад уђеш у Боку и изгубиш ваздух, кад Сунце нестане поподне у Котору, та тескоба је мени присутнија него туга и сета. Под водом не може да се дише. И човек је на води. Мора да плива да не би потонуо. И цела се та физика претвара у мету. Та метафизика ти дражи мозак. Кретање је јако битно. Као што ми у граду шетамо кучиће, тако и овим пливањем себи продужаваш живот. Пре свега, ово је лепа животна књига. Није тужна. Није ни патетична, ни сетна, ни неразумљива као та старинска поезија. Директно и сажето штиво момка који презире неке ствари, а изнад свега воли живот. Романчина који пружа отпор као када се трчи кроз воду.”

Весна Тодорчевић је директно упоредила поему са ескапизмом и суматризмом након Првог светског рата, на шта је аутор прокометарисао: „Ја нисам газио до колена у крви, како пева Васиљев. Ми смо се борили против рата, чак сам за то привођен и забрањена ми је изложба „Како се ти зовеш?”. И нисам сигуран да је рат уопште престао, с обзиром на запаљивост региона и друштвену пробитачност ратних профитера у бескрајној транзицији. Али да, Бока може да се види као Суматра, као нужност бега у природно, ресет свих наметнутих реалности. Не у смислу безбрижности, не искључујући чула и рацио, већ управо их изоштравајући.”

Професорка Тодорчевић је аутора представила као револуционара: „Деценијама пратећи твоју активност видим те првенствено као револуционара, као некога ко стално инсистира на померању граница. Када си се борио против неправде једног од бивших режима твоји стихови или пароле исписиване су на зидовима широм Србије, људи су их скандирали, леци су се читали и чували. Направио си важне интервјуе са Миланом Младеновићем, Ђорђем Балашевићем, Љубишом Ристићем и разним личностима важним за нашу сцену. Режирао си серије и филмове у последњој деценији, бавећи се књижевношћу, слободом говора и проблемом одлива мозгова. Али увек си био у бекграунду, као аутор и креатор догађаја, на свим тим уметничким и друштвеним сценама. У поеми овој поеми се огољаваш потпуно, упознајемо те као витеза меког срца.“