Boka kao Sumatra

U kultnoj prodavnici ploča „Leila” na Dorćolu održana je beogradska promocija poeme „Kada plivaš” reditelja i novinara Rastka Šejića u izdanju novosadskog Prometeja, Matice Boke i Udruženja „Šta hoćeš”. O knjizi su govorili Vladislava Vojnović, pesnikinja i dramaturg, romanopisac Dule Nedeljković. Veče je osmislila i vodila matematičarka Vesna Todorčević, redovna profesorka na FON-u i naučna savetnica Matematičkog instituta SANU.

Vladislava Vojnović je istakla da je more za nju naučno-fantastično emocionalno ishodište ljubavi i smisla života.

– Kada sam dobila knjigu „Kada plivaš” ja sam prvo pomislila da me ova poema i samu tera ponovo na pisanje poezije. Kao kad gledate umetničko klizanje i razmišljate – gde su moje klizaljke. Poema se pojavila u 19. veku kod romantičara koji su uništili jedinstvo vremena, mesta i radnje u drami, pa ga premestili u poemu. Ova poema ima to sveto  trojstvo, sve se dešava u moru, u vreme kad se u more može ući, sa nizom radnji oko kojih se celina priče plete, a ona je pokušaj da čovek nekako preživi sa utočištem u prirodi. Rastko se u čitavoj poemi herojski bori sa samim sobom da ne kaže sve ono grozno, i da sebi i svima nama skrene pažnju na ono dobro. A stalno se ta groza odnekud provlači – sumanuta arhitektura obale, „poturističeni” gradovi u kojima se više ne suši veš na konopima od kuće do kuće, gde je sve na prodaju, istakla je Vladislava Vojinović, i dodala:

– U jednom delu spominje svog dedu, prvoborca koji je bio na Golom otoku, i imali smo to poređenje između teškog rata i još težeg mira. Ovde imamo poređenje između teške neslobode, pa još teže slobode. Osećamo svu tu usamljenost mislećeg čoveka, koji oseća, koji je ranjiv i ne može da nađe sebe među svim tim ljudima koji se guraju, na plaži i po gradu. U jednom trenutku kaže „Znaš zašto niko tvoj, ma niko dobar, nije vlasnik broda, za toliko mora da se krade.” Poeme obično imaju neku ironiju, ali ovde je nema, ovo je iskreno, ne postoji ništa što je „okolo-naokolo” čime bi nam taj lirski narativni pridikujući subjekat rekao nešto što nije direktno i istinsko. Poema je nekada pisana uglavnom u ispovednom prvom licu, a Rastko je ovde pribegao drugom licu, na „ti”. Onako kako se drže politički govori, religiozne propovedi, proglasi – „Vi morate, ti moraš…” Ali to je u poemi nepravo „ti”, krajnje nežno, mekano, poetski obraćanje sebi. Jedno biće pokušava da preživi u svetu koji se uprostačio i poseljačio. Zato se tako lako poistovetiti.”

Dule Nedeljković ima sledeće viđenje poeme: „Kada plivaš” je proslava života, kritičnost duha, samoironija jer ne možeš ispraviti svet. Osećaš sažetost tih Veriga kad uđeš u Boku i izgubiš vazduh, kad Sunce nestane popodne u Kotoru, ta teskoba je meni prisutnija nego tuga i seta. Pod vodom ne može da se diše. I čovek je na vodi. Mora da pliva da ne bi potonuo. I cela se ta fizika pretvara u metu. Ta metafizika ti draži mozak. Kretanje je jako bitno. Kao što mi u gradu šetamo kučiće, tako i ovim plivanjem sebi produžavaš život. Pre svega, ovo je lepa životna knjiga. Nije tužna. Nije ni patetična, ni setna, ni nerazumljiva kao ta starinska poezija. Direktno i sažeto štivo momka koji prezire neke stvari, a iznad svega voli život. Romančina koji pruža otpor kao kada se trči kroz vodu.”

Vesna Todorčević je direktno uporedila poemu sa eskapizmom i sumatrizmom nakon Prvog svetskog rata, na šta je autor prokometarisao: „Ja nisam gazio do kolena u krvi, kako peva Vasiljev. Mi smo se borili protiv rata, čak sam za to privođen i zabranjena mi je izložba „Kako se ti zoveš?”. I nisam siguran da je rat uopšte prestao, s obzirom na zapaljivost regiona i društvenu probitačnost ratnih profitera u beskrajnoj tranziciji. Ali da, Boka može da se vidi kao Sumatra, kao nužnost bega u prirodno, reset svih nametnutih realnosti. Ne u smislu bezbrižnosti, ne isključujući čula i racio, već upravo ih izoštravajući.”

Profesorka Todorčević je autora predstavila kao revolucionara: „Decenijama prateći tvoju aktivnost vidim te prvenstveno kao revolucionara, kao nekoga ko stalno insistira na pomeranju granica. Kada si se borio protiv nepravde jednog od bivših režima tvoji stihovi ili parole ispisivane su na zidovima širom Srbije, ljudi su ih skandirali, leci su se čitali i čuvali. Napravio si važne intervjue sa Milanom Mladenovićem, Đorđem Balaševićem, Ljubišom Ristićem i raznim ličnostima važnim za našu scenu. Režirao si serije i filmove u poslednjoj deceniji, baveći se književnošću, slobodom govora i problemom odliva mozgova. Ali uvek si bio u bekgraundu, kao autor i kreator događaja, na svim tim umetničkim i društvenim scenama. U poemi ovoj poemi se ogoljavaš potpuno, upoznajemo te kao viteza mekog srca.“