Посвета природи и човеку

Ел Гуна, Египат – Истинита је то и тешка прича у филму „Седам зима у Техерану” немачке редитељке бШтефи Нидерзол који се такмичи уз „Досије Лабудовић: Несврстани” наше Миле Турајлић у програму документарних филмова на 6.ГФФ у Ел Гуни.

Нидерзолова на основу прокријумчареног материјала из Ирана нуди прави документаристички трилер о окрутној судбини деветнаестогодишње Иранке Рејхајнек Џабари, осуђене за убиство мушкарца који је покушао да је силује. Као млада дизајнерка ентеријера ова девојка је пристала да на препоруку уреди простор клинике средовечног клијента који ће је напаствовати и заувек променити путању и њеног и живота њене породице. Рејхајнекова је ухапшена и затворена, у току је њено вишегодишње суђење и на површину излази сва недемократичност иранских крутих закона који никако и никада не иду у корист жена. Редитељка филма то аргументује и низом других случајева, кроз сведочења жена које су делиле ћелију са Џабаријевом, уз коришћење њених дневничких затворских белешки, да би се у другом делу филма наратив проширио и на борбу њене мајке за правду какву заслужује њена ћерка. Додатни проблем у њеном случају јесте чињеница да је мушкарац-напасник радио за иранску тајну службу и да је самим тим „судска правда” аутоматски на његовој страни. Рејхајнекова је најпре мучена у самици да призна да је злочин унапред планирала, потом је и судија који је доводио у питање „доказе” против ње био отпуштен и тада у први план избија исламски учењак који ју је по шеријатским законима одмах осудио на смрт. Нидерзолова гради у филму неизвесност, иако је судбина Рејхајнек Џабари унапред позната. Она је после дугих и неправичних седам година у техеранском затвору била обешена 2014. године у својој двадесет и шестој години.

Још један филм у овој такмичарској конкуренцији скренуо је пажњу и критике и гледалаца у Ел Гуни. Документарац „Холивудгејт” Ибрахима Нашата, пореклом Египћанина, необично је сведочанство о талибанском начину размишљања током ауторовог вишемесечног посматрања у ваздухопловној бази у Авганистану. Ибрахим Нашат је новинар и био је позван да прати и снима активности главнокомандујућег у бази Мавлавија Мансура, кога је на то место поставила нова талибанска власт после одласка Американаца. Сви нижерангирани у талибанској ваздухопловној бази су се надали да ће Нашатов филм бити добра пропаганда за њих и за нову власт. Међутим, „Холувудгејт” је све друго пре него пропаганда. Пре свега добро спроведена студија карактера и менталитета, чак и неке врсте зачаране реалности у којој талибани живе...

У такмичарском програму дугометражних играних филмова (укупно 15 наслова по избору Ендруа Мохсена) наметнуо се мистични индијски филм „Шапутање ватре и воде” Лубдака Чатерџија као дивна посвета природи и човеку. Чатерџи почиње филм у документаристичком стилу, приказујући сурову и готово језовиту лепоту Џарије, некадашње велике рударске заједнице, а сада напуштеног и разрушеног града у којем се одлаже отровни отпад, и штетни пожари бескрајно горе. Чатерџи у такво апокалиптичко окружење води свог јунака, дизајнера звука Шиву (Сагник Мукерџи) који пристиже у Џарију како би са својим апаратима за снимање и микрофоном забележио звуке за своју изложбу инсталација у Калкути. Шива је у односу на затечену природу пасивни јунак који се прилагођава природним мистеријама што га вребају из оближње шуме. Злокобно урушавање наслага угља и штетног отпада и насилништво у локалној заједници мењају његову позицију. Филм медитације, повременог хорора као стимуланса за буђење еколошке свести , то је и филм који указује на интелигенцију и визију редитеља Чатерџија којем је ово дебитантско остварење.

 Срце гледалаца са лакоћом је у главном такмичарском програму освојио ирачко-курдски филм „Пролазна срећа” Сина Мухамеда као емотивно и визуелно фасцинантно путовање кроз скроман и међусобно отуђен живот остарелог брачног пара. У удаљеном курдском селу рутина старца и старице – која подразумева његову бригу за стадо оваца и њену бригу о кући, окућници и супругу, али и о тежачком раду у пољима сунцокрета док се у позадини чују бомбе и звуци надлетања авиона – бива нарушена када се она изненада разболи. Тада се збива емоционални преокрет. Мушкарац и жена, међу којима одавно нема ни блискости, ни љубави ни нежности, па ни неке значајније комуникације, поново ће се зближити захваљујући минималистичком гесту од којег редитељ Син Мухамед прави право мало ремек-дело. Током путовања до болнице на старчевом мотору он ће после дуго година својој супрузи рећи: „Загрли ме” и те речи постаће право исцељујуће искуство за старицу. Наговештај потенцијалне промене њиховог дотадашњег односа? Да, и на тако једноставан и леп начин њихова међусобна приврженост избиће у први план. Мухамедова „Пролазна срећа” нуди и увид у свакодневне борбе курдског народа за прихватање и опстанак, као и улогу жена у курдском друштву. Уз изврсну фотографију и глумачке доприносе натуршчика овај курдски филм је леп пример поетског реализма на великом филмском платну, тако потребног и очима и души с времена на време.