Posveta prirodi i čoveku

El Guna, Egipat – Istinita je to i teška priča u filmu „Sedam zima u Teheranu” nemačke rediteljke bŠtefi Niderzol koji se takmiči uz „Dosije Labudović: Nesvrstani” naše Mile Turajlić u programu dokumentarnih filmova na 6.GFF u El Guni.

Niderzolova na osnovu prokrijumčarenog materijala iz Irana nudi pravi dokumentaristički triler o okrutnoj sudbini devetnaestogodišnje Iranke Rejhajnek Džabari, osuđene za ubistvo muškarca koji je pokušao da je siluje. Kao mlada dizajnerka enterijera ova devojka je pristala da na preporuku uredi prostor klinike sredovečnog klijenta koji će je napastvovati i zauvek promeniti putanju i njenog i života njene porodice. Rejhajnekova je uhapšena i zatvorena, u toku je njeno višegodišnje suđenje i na površinu izlazi sva nedemokratičnost iranskih krutih zakona koji nikako i nikada ne idu u korist žena. Rediteljka filma to argumentuje i nizom drugih slučajeva, kroz svedočenja žena koje su delile ćeliju sa Džabarijevom, uz korišćenje njenih dnevničkih zatvorskih beleški, da bi se u drugom delu filma narativ proširio i na borbu njene majke za pravdu kakvu zaslužuje njena ćerka. Dodatni problem u njenom slučaju jeste činjenica da je muškarac-napasnik radio za iransku tajnu službu i da je samim tim „sudska pravda” automatski na njegovoj strani. Rejhajnekova je najpre mučena u samici da prizna da je zločin unapred planirala, potom je i sudija koji je dovodio u pitanje „dokaze” protiv nje bio otpušten i tada u prvi plan izbija islamski učenjak koji ju je po šerijatskim zakonima odmah osudio na smrt. Niderzolova gradi u filmu neizvesnost, iako je sudbina Rejhajnek Džabari unapred poznata. Ona je posle dugih i nepravičnih sedam godina u teheranskom zatvoru bila obešena 2014. godine u svojoj dvadeset i šestoj godini.

Još jedan film u ovoj takmičarskoj konkurenciji skrenuo je pažnju i kritike i gledalaca u El Guni. Dokumentarac „Holivudgejt” Ibrahima Našata, poreklom Egipćanina, neobično je svedočanstvo o talibanskom načinu razmišljanja tokom autorovog višemesečnog posmatranja u vazduhoplovnoj bazi u Avganistanu. Ibrahim Našat je novinar i bio je pozvan da prati i snima aktivnosti glavnokomandujućeg u bazi Mavlavija Mansura, koga je na to mesto postavila nova talibanska vlast posle odlaska Amerikanaca. Svi nižerangirani u talibanskoj vazduhoplovnoj bazi su se nadali da će Našatov film biti dobra propaganda za njih i za novu vlast. Međutim, „Holuvudgejt” je sve drugo pre nego propaganda. Pre svega dobro sprovedena studija karaktera i mentaliteta, čak i neke vrste začarane realnosti u kojoj talibani žive...

U takmičarskom programu dugometražnih igranih filmova (ukupno 15 naslova po izboru Endrua Mohsena) nametnuo se mistični indijski film „Šaputanje vatre i vode” Lubdaka Čaterdžija kao divna posveta prirodi i čoveku. Čaterdži počinje film u dokumentarističkom stilu, prikazujući surovu i gotovo jezovitu lepotu Džarije, nekadašnje velike rudarske zajednice, a sada napuštenog i razrušenog grada u kojem se odlaže otrovni otpad, i štetni požari beskrajno gore. Čaterdži u takvo apokaliptičko okruženje vodi svog junaka, dizajnera zvuka Šivu (Sagnik Mukerdži) koji pristiže u Džariju kako bi sa svojim aparatima za snimanje i mikrofonom zabeležio zvuke za svoju izložbu instalacija u Kalkuti. Šiva je u odnosu na zatečenu prirodu pasivni junak koji se prilagođava prirodnim misterijama što ga vrebaju iz obližnje šume. Zlokobno urušavanje naslaga uglja i štetnog otpada i nasilništvo u lokalnoj zajednici menjaju njegovu poziciju. Film meditacije, povremenog horora kao stimulansa za buđenje ekološke svesti , to je i film koji ukazuje na inteligenciju i viziju reditelja Čaterdžija kojem je ovo debitantsko ostvarenje.

 Srce gledalaca sa lakoćom je u glavnom takmičarskom programu osvojio iračko-kurdski film „Prolazna sreća” Sina Muhameda kao emotivno i vizuelno fascinantno putovanje kroz skroman i međusobno otuđen život ostarelog bračnog para. U udaljenom kurdskom selu rutina starca i starice – koja podrazumeva njegovu brigu za stado ovaca i njenu brigu o kući, okućnici i suprugu, ali i o težačkom radu u poljima suncokreta dok se u pozadini čuju bombe i zvuci nadletanja aviona – biva narušena kada se ona iznenada razboli. Tada se zbiva emocionalni preokret. Muškarac i žena, među kojima odavno nema ni bliskosti, ni ljubavi ni nežnosti, pa ni neke značajnije komunikacije, ponovo će se zbližiti zahvaljujući minimalističkom gestu od kojeg reditelj Sin Muhamed pravi pravo malo remek-delo. Tokom putovanja do bolnice na starčevom motoru on će posle dugo godina svojoj supruzi reći: „Zagrli me” i te reči postaće pravo isceljujuće iskustvo za staricu. Nagoveštaj potencijalne promene njihovog dotadašnjeg odnosa? Da, i na tako jednostavan i lep način njihova međusobna privrženost izbiće u prvi plan. Muhamedova „Prolazna sreća” nudi i uvid u svakodnevne borbe kurdskog naroda za prihvatanje i opstanak, kao i ulogu žena u kurdskom društvu. Uz izvrsnu fotografiju i glumačke doprinose naturščika ovaj kurdski film je lep primer poetskog realizma na velikom filmskom platnu, tako potrebnog i očima i duši s vremena na vreme.