Оловне године у Мароку

Како је могуће да се људи које су познавали, људи с којима су пили и плесали и јели, људи којима су се дивили, како је могуће да су тамо, у том призору са Дивљег запада, под ударима ветра, спремни да приме метке из десетине пушака поређаних сучелице њима? Матилда плаче још јаче. Овог пута плаче због супруга осуђеника које ово можда гледају и готово провришти када помисли на децу чије очеве приказују на телевизији... Амин одмахује главом, мисли: „Ово није могуће”. Ускоро ће се појавити Џон Вејн или Индијанци на коњима и с перјем у коси, и почети да забацју ласо. Они ће схватити да је све то само филм, да није право, да се дешава негде другде, да се никада није одиграло. Али не, то није Велики кањон и Џон Вејн неће доћи. Чују узвик: „Нишани, пали!” и десет водова испаљује салву... Матилда јеца. „Зашто нам ово приказују? Те људе познајемо”. Амин стиска песнице тако снажно да су му зглобови побелели. Грубо је посматра. „Шта ти можеш да схватиш у свему овоме? Немаш ти појма шта је власт.”

Овај одломак из романа „Гледајте како плешемо” Лејле Слимани упечатљиво говори о једном периоду историје у Мароку. Реч је о годинама после деколонизације, о новој буржоазији која напредује и верује у боље сутра, али и о злочинима што су почињени током тих тзв. оловних година. Ова породична и политичка драма генерације жена и  мушкараца који траже своје место под сунцем у бруталности својственој постколонијалном периоду, недавно је објављена и код нас (издавачка кућа Booka)  у преводу Оље Петронић.

У средишту приче је породица Белхаџ која припада новој буржоазији: Мароканац Амин успешно води имање и привлачи многе жене, а његова супруга Матилда, родом из Алзаса, цењена је у заједници али је приватно несрећна. Њихова деца, кћерка Ајша и син Селим, траже своје ја у годинама после деколонизације. Шездесетих година прошлог века, када је омладина била бунтовна, Ајша после познанства са младим Мехдијем, који због својих револуционарних идеја носи надимак Карл Маркс, осећа кривицу што јој је отац имућан.

„У овој земљи више не постоји интелектуални живот. Све је патуљасто, ограничено, разочаравајуће”, каже Мехди. Ајшин брат, плавокоси Селим који не личи на Мароканца, решава своје дилеме на други начин – придружује се хипицима из Европе који су се улогорили у једном делу Марока и губи му се траг... Има ту још занимљивих ликова чији индекс ауторка уредно даје на почетку романа како би они који се уплету у замршене породичне односе, могли да се подсете ко је ко.

„Гледајте како плешемо” је други део трилогије у којој се Лејла Слимани ослања на узбудљиву причу своје породице (први је „Земља других” објављен 2020). Као што је и сама рекла, ова књига је настала пре свега захваљујући драгоценим сведочанствима људи који су доживели тај период историје Марока или су је проучавали. Ова књижевница, новинарка и заговорница женских и људских права, рођена је у Рабату, отац јој је Мароканац, а мајка француско-алжирског порекла. Након средње школе стигла је у Париз, где је дипломирала на париском Институту за политичке студије. Окушала се као глумица, али од 2008. окренула се писању, најпре новинарству а затим књижевности.

Заблистала је на књижевном небу у Француској романом „Успавај ме” за који је добила Гонкурову награду 2016. године, и који је преведен на више од тридесет језика, између осталих и на српски ( издавач Bookа, превод Владимир Д. Јанковић). То је њен други роман (први „У врту људождера” такође је објављен код нас) у коме иза шокантне радње, где дадиља убија децу о којој се ревносно старала, Лејла Слимани развија снажну психолошку причу о  социјалним разликама, постављајући питање колико друштво помаже запосленим мајкама и колико се данас „преоптерећеност” послом сматра критеријумом успешности.

– Пошто живимо у друштву у коме је најважније какву слику о себи остављамо, онда сви настојимо да се лепо одевамо, да идемо у добре школе, да имамо лепа имена и да имамо много, што више активности. Што сте више оптерећени обавезама на послу, то сте на вишем нивоу друштвене лествице – рекла је тада у инетрвјуу за „Политику”.

Објавила је и неколико књига есеја, између осталих и „Секс и лажи”  (2017) – исповести жена с којима је разговарала док је била на књижевној турнеји по Мароку (такође објављена и код нас – изсавач Клио, превод Љиљана Мирковић).

Као борац за женска и људска права, Лејла Слимани је говорећи о овој теми у поменутом интервјуу за наш лист нагласила:

– У Мароку постоји граница између јавног и приватног. У приватном животу, иза затворених врата, људи могу да раде шта желе. Али у јавној је сфери тело жене под присмотром. Односи ван брака су забрањени. Питање невиности је и даље централно. И генерално гледано, врши се велики притисак на људе, поготово на жене, због чега оне спонтано почну да лажу, јер су једноставно приморане на то. Не говоре шта раде и с ким излазе како би се заштитиле и од закона и од гласина.

Ипак, сматра да је статус жена у Мароку много напредовао последње деценије и у закону и у свакодневном животу. Признаје да данас, када је у Мароку, нема страх да носи сукњу на улици, да уђе сама у такси или да пуши током рамазана, али и да  утицај конзервативног ислама чини да су сви забринути због оних питања која су још остала нерешена.