Ерхард храброг срца

Вршац – Пре неколико дана актуелизована је прича о ратном управнику поште у Вршцу Ерхарду Брауну и његовим српским службеницима. Инжењер електротехнике из аустријског града Ноирисхофа, код Беча, Хелмут Браун, син овог храброг човека, боравио је протеклих дана у Вршцу, свом завичају.

Маркантни Хелмут Браун, који ни реч српску не зна, заједно са Мајком и оцем, Терезом и Ерхардом и њиховим родитељима, морао је да напусти родни крај. Тек је био напунио четири године. У разговору за "Политику" потврдио је причу која се овде деценијама препричава.

Његов отац Ерхард, управник вршачке поште у време немачке окупације, био је професионалац, али је волео људе. Уочи Другог светског рата, Немцима на важним местима по Европи разаслата су "упутства о патриотском понашању". Тако је и управнику Ерхарду речено да мора да се "ослободи" својих службеника Срба. Притисак на њега се повећавао с приближавањем ратних операција овом подручју. Међутим, помало својеглави управник, није ни помишљао да се лиши својих вредних и ревносних чиновника. Упркос свему, успео је да их сачува све до 2. октобра 1944. године, када су у Вршац ушли ослободиоци.

– Пошта је увек важан пункт, па се с правом очекивало да ће је војска, која је надирала са истока, запосести, а мог оца ухапсити и ликвидирати. Његови дотадашњи штићеници су постали заштитници! Свог управника су склонили у један собичак, у згради поште, а на врата довукли огроман трокрилни орман. Када је војска ушла и затражила управника, службеници су тврдили да је отишао у непознатом правцу, што је претресом "утврђено" – каже његов син Хелмут.

Даноноћно су се, петнаестак дана, поштари старали о свом дојучерашњем управнику и заштитнику, доносећи му храну и воду, излажући се приличном ризику. Кад се ситуација мало смирила, управник Ерхард Браун је, опет захваљујући једном свом пријатељу из гимназијских дана, који је имао важно место у новој власти, изашао из тајног склоништа.

– Овај човек из нове власти, чије презиме, нажалост, не знам, имао је смелости да нареди двојици својих наоружаних људи да спроведу мог оца у двадесетак километара удаљену Гудурицу, где је живела наша фамилија. После неколико дана страховања у новом склоништу, поново уз помоћ пријатеља, прешли смо у Румунију и после краћег задржавања и доста невоља наставили за Мађарску. Доказано је тада још једно пријатељство: отац је у Мађарској срео свог пријатеља машиновођу, који нас је сакрио и превезао у Аустрију – описује Хелмут Браун, који је са својим пријатељем, такође рођеним Вршчанином, чувеним сликаром, сада угледним Бечлијом Робертом Хамерштилом, боравио ових дана у Вршцу.