Музика ме је научила да маштам

Музичар Никола Врањковић са пријатељима из бенда свира сутра пети пут у МТС дворани у Београду. Карте су распродате 20 дана пре концерта.

„То је за мене велика обавеза, да се на најбољи начин одужим људима који 30 година прате мој рад, а то могу једино одличним концертом са својом групом. Досад нам је полазило за руком…”, каже Врањковић.

Људи који прате његов дугогодишњи рад знају да је он од 1991. до 2013. водио београдски алтернативни рок бенд „Block out”. Људи знају и да је Врањковић одличан гитариста, композитор, музички продуцент, песник…

О музици, првој гитари, води, Београду..., Никола Врањковић говори у интервјуу за „Политику”.

Знам људе који воле сами да иду на ваше концерте. Успевате у томе да их музиком одведете на неко друго место. Они су физички ту, мирно седе у сали, гледају вас и слушају, али мислима су ко зна где... Где се ви налазите у току наступа и о чему размишљате?

Знам и ја многе људе који сами долазе. Неки су схватили да им то највише прија. Искрен да будем, не размишљам о томе како се они осећају, јер када бих размишљао вероватно би ти концерти прерасли у неки аутоматизам и изгубили би на искрености, а то је можда и највећи адут нашег бенда.

Ја се налазим на разним местима у току концерта. Кад слабо чујем бубањ налазим се ближе бубњару и све ми смета и нервирам се док се не наместим. Кад ми севају блицеви у очи налазим се једино у сали у којој свирам јер ми околности не дозвољавају да одлутам. Скоро сам на једном фестивалу помислио да би најискреније било да забодем гитару у звучник, бацим педалу која ми се стално искључивала у публику и сиђем са бине.

Кад се све поклопи онда и ја могу да одлутам у песму коју тренутно свирамо. То је најлепши осећај, заиста као да ниси ту, као да неко други свира и све се одвија савршено. Некад је тако, а некад онако...

 „Сав саздан од блата, с лица још ми цури, ја између два сата, један касни, други жури...”, речи су песме „Две речи” коју сте написали. Вешти сте са речима и свирате неколико инструмената, али владате гитаром. Да ли се сећате прве гитаре и које сте песме свирали на њој?

То је била акустична гитара мог оца. Била је у кући откад знам за себе. Прво сам научио да свирам на једној жици песму „Мали цвет” и мислим „Црног лептира”.

Који је ваш први ауторски рад?

Прве ауторске наступе имао сам са друговима у основној школи. Имали смо панк групу и два концерта у холу школе на опште згражавање учитеља, али је ћале певача Владе био пандур и био је присутан на оба концерта па нису смели да нас прекидају. Свирали смо и своје песме. Не сећам се ниједне. Можда је тако и боље...

Чему вас је научила музика?

Музика ме је научила да маштам и омогућила ми је да све људе са којима се дружим, било да су двадесет година старији или млађи, посматрам као да су моји вршњаци.

Вода је доминантан мотив вашег стваралаштва. Делове албума „Веронаутика”, по мом мишљењу ваше најбоље плоче, снимали сте на чамцима на Тиси и Дунаву. Зашто вас вода фасцинира?

Тај албум је највише сниман у Крчедину, а добар део едитинга смо заиста радили на чамцу, где год је био довољан рад на лаптопу и слушалицама. То је предивно искуство. Надам се да ће се поновити. Не знам да ли ме вода фасцинира. У ствари, не знам ни шта тачно осећам, јер не могу да замислим свој живот без реке, мора, чамаца и бродова. Када би ме нешто присилно одвојило од тога можда бих почео боље да разумем шта сам изгубио. А то је у суштини толико просто и природно. Због обавеза проводим релативно мало времена на води, ако се упоредим са неким људима са којима се дружим. И завидим им. Чини ми се да је цео живот јесте борба за време које ћу провести на води.

Рођени сте у Београду, али сте отишли. Послом сте везани за овај град, али чини се да се трудите да кад год не морате – не будете у Београду. Зашто сте напустили свој град?

Велики број мојих песама је у вези са Београдом директно или макар кроз једну строфу. Још од песме „Лето на Ади” деведесет и неке, па до данас до „Теорије забаве”. То је мој град. Не може човек да има два своја града, али може да оде из свог града. Нисам далеко и ту сам кад год треба да будем....

Шта је то што тера друге људе да масовно долазе у Београд, у гужву којој нема краја...

Друге људе у Београд тера то што се у Србији скоро све свело на Београд. Од доктора до ноћног живота. Од запослења у струци до било каквих културних и друштвених дешавања. Многим младим људима Београд је само успутна станица за одлазак даље у свет јер у мањим срединама не могу да нађу посао без пристајања на губитак личног достојанства.

Живим у Зрењанину. Сваке године дође неко из Београда да нам обећа воду. Еј човече! Воду обећава! И ништа. Пола Баната нема пијаћу воду.

Посао којим се бавим омогућава ми да не живим у Београду, иначе бих морао да трпим сву ту гужву и бахате возаче скупих аутомобила који пролазе на црвено светло, понекад мало згазе пешаке и ако нису добре воље извичу се на полицајца који им се уљудно извини. Надам се да ће се ускоро појавити нека тајна организација која ће ноћу разбијати бетон и садити дрвеће по Београду. Од трећег маја ове године кад кренем за  Београд или само помислим на њега, прва слика која ми се створи у глави је „Рибникар”. Загрлим своје дете јако и тако покушавам да потиснем бол у души, срцу и стомаку.