Није свеједно

Ако најновије шездесетопроцентно поскупљење гаса за домаћинства и упола ниже за привреду и то у једном цугу, које је без много објашњења аминовала и Влада Србије, не поквари рачунице, као што је покварило срећу онима који се греју, возе и производе на гас, премијер Мирко Цветковић ће зажалити што се није упустио у кладионичарске воде и није „коцкао” са онима који су типовали на двоструко већу инфлацију од прошлогодишње. За првих сто дана његове рачунице пију воду и званични показатељи су бољи него што се и сам надао. Упркос светском финансијском краху, који се, бар како тврде надлежни, задржао на границама Србије, и испуњењу предизборних обећања као што је оно дато пензионерима. После пролећног захуктавања инфлација (за Србе још баук над бауцима) која је у јулу била 0,1, у августу и септембру по 0,2, зауставила се на 6,7 одсто. И оставила још луфта до 9,5 одсто, колико је пројектовано ревидираним Меморандумом.

Истина, стезање каиша, које је било неминовно и у чему је Народна банка била чвршће руке од владе, платили су, изгледа, произвођачи. Августовска индустријска производња, после јунског и јулског раста, била је 4,4 одсто мања од прошлогодишње у осмом месецу и 7,8 одсто нижа од овогодишње јулске.

Да ли би можда мања штета била да је премијер заборавио на нека предизборна обећања и да је министарка финансија остала тврда вицегувернерска срца према најстаријем члану владе, остаје да се види. Тек зарад мира у кући, овогодишње буџетске бројке су увећане, што је продубило дефицит на 45 милијарди динара. Истина, остало јој је још петнаестак да извади најављивани катанац и чврстину покаже на много релевантнијем тесту – буџету за наредну годину. И тако разувери колегиницу Даницу Поповић, којој се, на основу првих сто дана, чини да ће у овој влади „бити пуно разумевања за пензионере, а богами и за потребе локалних зоо-вртова, нарочито оних из коалиционих градова”. Ако буде тако, „пошто новца нема довољно за све, неминован је инфлациони притисак, раст каматне стопе и погоршање пословног амбијента”. А то је, упозорава професорка, „политика која иде на штету предузетника и инвеститора, а тиме и на штету младих који тамо очекују посао”.

Верујемо да професорка Поповић искрено прижељкује да није у праву и да од срца жели да је колегиница Драгутиновић и практично разувери, доказујући и тако да није свеједно и да са овом владом није исто као раније.

А није свеједно и бар све није исто као раније. Уз, наравно, ограду да су три месеца прекратак период за коначне закључке. Чињеница је да се Цветковићева влада углавном бавила рашчишћавањем нерашчишћених и завршавањем незавршених послова претходне владе. Пре свега, јасно се определила за европску путању. Прогурала је у парламенту ратификацију споразума са ЕУ и у пакету, због цене НИС-а, у јавности много контроверзнијег гасно-нафтног аранжмана са Русима. И још кренула у распетљавање концесионог чвора, запетљаваног у протекле три године, како би почела изградњу коридора 10. И невиђеном брзином, додуше за сада договорима, после којих треба да уследе и конкретни уговори, затворила финансијску конструкцију за изградњу деоница на овом путном правцу. Потписала је уговор о повратку „Фијата” у „Заставу”. Мада су се огласиле дежурне неверне Томе, јер свако има право да сумња, економска логика у ситуацији у којој се Србија налази, заиста је на страни вицeпремијера Динкића – да правим и великим страним инвеститорима, ако је то потребно, треба и платити да овде дођу. Да је понекад довољно само променити тактику, говори пример РТБ Бора и у трећем покушају 11 заинтересованих фирми, после два неуспела тендера.

И можда више од свих предузетих и најављених економских потеза, о оријентацији нове владе говори чињеница да се јасно и гласно изјаснила да жели аранжман са ММФ-ом. А његово потписивање би требало да буде прилично чврст знак добре воље да коначно смањи јавну потрошњу, да има рестриктивнији буџет за наредну годину, да је стварно решена да заврши приватизацију друштвених и коначно почне приватизацију јавних предузећа и разбије бар државне монополе, одричући се партијске својине и пара у јавним предузећима.

А све то донело би и боље рејтинге на светским листама, а самим тим и више инвестиција. Не само у најавама, него и у пракси. Чињеница да Србија ове године неће усисати онолико милијарди евра страних инвестиција колико су најављивали и представници сада владајуће коалиције (а ишло се од шест до осам милијарди), не треба свакако стављати на душу само новој влади (за првих седам месеци стигла је милијарда и по, а у протеклих сто дана уговорено је 1,2 милијарде евра). Као што је и нереално од нове владе очекивати да за три месеца скине омчу спољнотрговинског дефицита. Јер, тешко да у том року било која влада може толико да промени слику инвестиционе дестинације и економије коју су њени претходници брендирали у погрешном правцу. Како нико није безгрешан, ако је у нечему грех оних који сада седе у Немањиној 11, а ту су били и раније, онда је грех у томе што су почесто умели да прећуте и затворе очи – зарад привидног мира у кући. За толико им је сада теже. Али, ваљда се, на сопственом искуству најбоље учи.

Весна Јеличић