Nije svejedno

Ako najnovije šezdesetoprocentno poskupljenje gasa za domaćinstva i upola niže za privredu i to u jednom cugu, koje je bez mnogo objašnjenja aminovala i Vlada Srbije, ne pokvari računice, kao što je pokvarilo sreću onima koji se greju, voze i proizvode na gas, premijer Mirko Cvetković će zažaliti što se nije upustio u kladioničarske vode i nije „kockao” sa onima koji su tipovali na dvostruko veću inflaciju od prošlogodišnje. Za prvih sto dana njegove računice piju vodu i zvanični pokazatelji su bolji nego što se i sam nadao. Uprkos svetskom finansijskom krahu, koji se, bar kako tvrde nadležni, zadržao na granicama Srbije, i ispunjenju predizbornih obećanja kao što je ono dato penzionerima. Posle prolećnog zahuktavanja inflacija (za Srbe još bauk nad baucima) koja je u julu bila 0,1, u avgustu i septembru po 0,2, zaustavila se na 6,7 odsto. I ostavila još lufta do 9,5 odsto, koliko je projektovano revidiranim Memorandumom.

Istina, stezanje kaiša, koje je bilo neminovno i u čemu je Narodna banka bila čvršće ruke od vlade, platili su, izgleda, proizvođači. Avgustovska industrijska proizvodnja, posle junskog i julskog rasta, bila je 4,4 odsto manja od prošlogodišnje u osmom mesecu i 7,8 odsto niža od ovogodišnje julske.

Da li bi možda manja šteta bila da je premijer zaboravio na neka predizborna obećanja i da je ministarka finansija ostala tvrda viceguvernerska srca prema najstarijem članu vlade, ostaje da se vidi. Tek zarad mira u kući, ovogodišnje budžetske brojke su uvećane, što je produbilo deficit na 45 milijardi dinara. Istina, ostalo joj je još petnaestak da izvadi najavljivani katanac i čvrstinu pokaže na mnogo relevantnijem testu – budžetu za narednu godinu. I tako razuveri koleginicu Danicu Popović, kojoj se, na osnovu prvih sto dana, čini da će u ovoj vladi „biti puno razumevanja za penzionere, a bogami i za potrebe lokalnih zoo-vrtova, naročito onih iz koalicionih gradova”. Ako bude tako, „pošto novca nema dovoljno za sve, neminovan je inflacioni pritisak, rast kamatne stope i pogoršanje poslovnog ambijenta”. A to je, upozorava profesorka, „politika koja ide na štetu preduzetnika i investitora, a time i na štetu mladih koji tamo očekuju posao”.

Verujemo da profesorka Popović iskreno priželjkuje da nije u pravu i da od srca želi da je koleginica Dragutinović i praktično razuveri, dokazujući i tako da nije svejedno i da sa ovom vladom nije isto kao ranije.

A nije svejedno i bar sve nije isto kao ranije. Uz, naravno, ogradu da su tri meseca prekratak period za konačne zaključke. Činjenica je da se Cvetkovićeva vlada uglavnom bavila raščišćavanjem neraščišćenih i završavanjem nezavršenih poslova prethodne vlade. Pre svega, jasno se opredelila za evropsku putanju. Progurala je u parlamentu ratifikaciju sporazuma sa EU i u paketu, zbog cene NIS-a, u javnosti mnogo kontroverznijeg gasno-naftnog aranžmana sa Rusima. I još krenula u raspetljavanje koncesionog čvora, zapetljavanog u protekle tri godine, kako bi počela izgradnju koridora 10. I neviđenom brzinom, doduše za sada dogovorima, posle kojih treba da uslede i konkretni ugovori, zatvorila finansijsku konstrukciju za izgradnju deonica na ovom putnom pravcu. Potpisala je ugovor o povratku „Fijata” u „Zastavu”. Mada su se oglasile dežurne neverne Tome, jer svako ima pravo da sumnja, ekonomska logika u situaciji u kojoj se Srbija nalazi, zaista je na strani vicepremijera Dinkića – da pravim i velikim stranim investitorima, ako je to potrebno, treba i platiti da ovde dođu. Da je ponekad dovoljno samo promeniti taktiku, govori primer RTB Bora i u trećem pokušaju 11 zainteresovanih firmi, posle dva neuspela tendera.

I možda više od svih preduzetih i najavljenih ekonomskih poteza, o orijentaciji nove vlade govori činjenica da se jasno i glasno izjasnila da želi aranžman sa MMF-om. A njegovo potpisivanje bi trebalo da bude prilično čvrst znak dobre volje da konačno smanji javnu potrošnju, da ima restriktivniji budžet za narednu godinu, da je stvarno rešena da završi privatizaciju društvenih i konačno počne privatizaciju javnih preduzeća i razbije bar državne monopole, odričući se partijske svojine i para u javnim preduzećima.

A sve to donelo bi i bolje rejtinge na svetskim listama, a samim tim i više investicija. Ne samo u najavama, nego i u praksi. Činjenica da Srbija ove godine neće usisati onoliko milijardi evra stranih investicija koliko su najavljivali i predstavnici sada vladajuće koalicije (a išlo se od šest do osam milijardi), ne treba svakako stavljati na dušu samo novoj vladi (za prvih sedam meseci stigla je milijarda i po, a u proteklih sto dana ugovoreno je 1,2 milijarde evra). Kao što je i nerealno od nove vlade očekivati da za tri meseca skine omču spoljnotrgovinskog deficita. Jer, teško da u tom roku bilo koja vlada može toliko da promeni sliku investicione destinacije i ekonomije koju su njeni prethodnici brendirali u pogrešnom pravcu. Kako niko nije bezgrešan, ako je u nečemu greh onih koji sada sede u Nemanjinoj 11, a tu su bili i ranije, onda je greh u tome što su počesto umeli da prećute i zatvore oči – zarad prividnog mira u kući. Za toliko im je sada teže. Ali, valjda se, na sopstvenom iskustvu najbolje uči.

Vesna Jeličić