На­си­ље и ди­ја­лог

По­сти­збор­на кри­за, иза­зва­на опо­зи­ци­о­ним оспо­ра­ва­њем ре­зул­та­та из­бо­ра, кул­ми­ни­ра­ла је прет­ход­них да­на отво­ре­ним на­си­љем на ули­ца­ма глав­ног гра­да. Раз­у­ла­ре­на ма­са ру­ши­ла је и ло­ми­ла не­ми­ло­срд­но јед­ну од нај­леп­ших и нај­ста­ри­јих згра­да у Бе­о­гра­ду, све твр­де­ћи да та­ко бри­не о ин­те­ре­си­ма пре­сто­ни­це чи­ју власт же­ли, од­мах, да пре­у­зме. А све на осно­ву тврд­њи, за са­да не­пот­кре­пље­них до­ка­зи­ма, да је опо­зи­ци­ја осво­ји­ла на из­бо­ри­ма 17. де­цем­бра ви­ше гла­со­ва од вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је. Иако број­ке Град­ске из­бор­не ко­ми­си­је ука­зу­ју су­прот­но.

Не­ко­ли­ко ства­ри иза­зи­ва по­себ­ну па­жњу. Не са­мо да – на­рав­но – опо­зи­ци­ја по оби­ча­ју ни­је че­сти­та­ла по­бед­ни­ку чак ни не­сум­њив успех на пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма већ ни­ко од оних ко­ји пре­тен­ду­ју на власт ни­је ја­сно и не­дво­сми­сле­но осу­дио ак­те ван­дал­ског на­си­ља. Па чак твр­де и да су на­сил­ни­ци „уба­че­ни еле­мен­ти”, али би тек он­да би­ло ло­гич­но да се та­кво „под­мет­ну­то на­си­ље” гла­сно осу­ди. А по­нај­пре би осу­да на­си­ља тре­ба­ло да стиг­не од оних ко­ји у на­зи­ву сво­је ли­сте твр­де да су „про­тив на­си­ља”. За­чу­до, та­кву осу­ду ни­смо чу­ли, из­у­зев по­не­ких не­му­штих ко­мен­та­ра ко­јим се у исти ранг ста­вља­ју и на­сил­ни­ци и др­жав­ни ор­га­ни ре­да ко­ји су на­вод­но ко­ри­сти­ли „пре­ко­мер­ну си­лу”. Има­ју­ћи у ви­ду да су по­вре­ђе­ни ис­кљу­чи­во по­ли­цај­ци, из­гле­да да су они ту­кли са­ми се­бе. А ве­ро­ва­ли или не, чу­ли смо чак и та­кве тврд­ње!

Ипак, у пр­ви ред се са­да про­би­ја­ју они ко­ји по­зи­ва­ју на – ди­ја­лог. Он је, сва­ка­ко, увек по­тре­бан, али се у овом слу­ча­ју тра­жи та­кав ко­јим би власт за­пра­во при­зна­ла да је „укра­ла на­род­ну во­љу”. Све­га не­ких 900.000 гла­со­ва, ко­ли­ка је раз­ли­ка из­ме­ђу пр­во­пла­си­ра­ног и дру­го­пла­си­ра­ног на из­бо­ри­ма. Ина­че, ка­жу, власт ће би­ти од­го­вор­на ако од­би­је та­кав „ди­ја­лог”. Из то­га, ваљ­да, сле­ду­је да ће и не­ко бу­ду­ће на­си­ље пре­ма та­квој вла­сти би­ти оправ­да­но. И још се ка­же да је на вла­сти­ма са­да да „до­ка­же да кра­ђе ни­је би­ло”, као да је би­ло ко до­ка­зао да је­сте би­ло. Из­не­те су са­мо сум­ње, ме­диј­ски под­гре­ва­не ин­си­ну­а­ци­је и гро­мо­гла­сне оп­ту­жбе, али без ијед­ног кон­крет­ног до­ка­за. Бу­де ли га би­ло, пра­во­суд­ни, а не из­вр­шни ор­га­ни би­ће ду­жни да се ти­ме по­за­ба­ве. До та­да, тре­ба да про­це­су­и­ра­ју ви­нов­ни­ке на­си­ља, ма ко они би­ли. За то бар има оби­ље до­ка­за.