Na­si­lje i di­ja­log

Po­sti­zbor­na kri­za, iza­zva­na opo­zi­ci­o­nim ospo­ra­va­njem re­zul­ta­ta iz­bo­ra, kul­mi­ni­ra­la je pret­hod­nih da­na otvo­re­nim na­si­ljem na uli­ca­ma glav­nog gra­da. Raz­u­la­re­na ma­sa ru­ši­la je i lo­mi­la ne­mi­lo­srd­no jed­nu od naj­lep­ših i naj­sta­ri­jih zgra­da u Be­o­gra­du, sve tvr­de­ći da ta­ko bri­ne o in­te­re­si­ma pre­sto­ni­ce či­ju vlast že­li, od­mah, da pre­u­zme. A sve na osno­vu tvrd­nji, za sa­da ne­pot­kre­plje­nih do­ka­zi­ma, da je opo­zi­ci­ja osvo­ji­la na iz­bo­ri­ma 17. de­cem­bra vi­še gla­so­va od vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je. Iako broj­ke Grad­ske iz­bor­ne ko­mi­si­je uka­zu­ju su­prot­no.

Ne­ko­li­ko stva­ri iza­zi­va po­seb­nu pa­žnju. Ne sa­mo da – na­rav­no – opo­zi­ci­ja po obi­ča­ju ni­je če­sti­ta­la po­bed­ni­ku čak ni ne­sum­njiv uspeh na par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma već ni­ko od onih ko­ji pre­ten­du­ju na vlast ni­je ja­sno i ne­dvo­smi­sle­no osu­dio ak­te van­dal­skog na­si­lja. Pa čak tvr­de i da su na­sil­ni­ci „uba­če­ni ele­men­ti”, ali bi tek on­da bi­lo lo­gič­no da se ta­kvo „pod­met­nu­to na­si­lje” gla­sno osu­di. A po­naj­pre bi osu­da na­si­lja tre­ba­lo da stig­ne od onih ko­ji u na­zi­vu svo­je li­ste tvr­de da su „pro­tiv na­si­lja”. Za­ču­do, ta­kvu osu­du ni­smo ču­li, iz­u­zev po­ne­kih ne­mu­štih ko­men­ta­ra ko­jim se u isti rang sta­vlja­ju i na­sil­ni­ci i dr­žav­ni or­ga­ni re­da ko­ji su na­vod­no ko­ri­sti­li „pre­ko­mer­nu si­lu”. Ima­ju­ći u vi­du da su po­vre­đe­ni is­klju­či­vo po­li­caj­ci, iz­gle­da da su oni tu­kli sa­mi se­be. A ve­ro­va­li ili ne, ču­li smo čak i ta­kve tvrd­nje!

Ipak, u pr­vi red se sa­da pro­bi­ja­ju oni ko­ji po­zi­va­ju na – di­ja­log. On je, sva­ka­ko, uvek po­tre­ban, ali se u ovom slu­ča­ju tra­ži ta­kav ko­jim bi vlast za­pra­vo pri­zna­la da je „ukra­la na­rod­nu vo­lju”. Sve­ga ne­kih 900.000 gla­so­va, ko­li­ka je raz­li­ka iz­me­đu pr­vo­pla­si­ra­nog i dru­go­pla­si­ra­nog na iz­bo­ri­ma. Ina­če, ka­žu, vlast će bi­ti od­go­vor­na ako od­bi­je ta­kav „di­ja­log”. Iz to­ga, valj­da, sle­du­je da će i ne­ko bu­du­će na­si­lje pre­ma ta­kvoj vla­sti bi­ti oprav­da­no. I još se ka­že da je na vla­sti­ma sa­da da „do­ka­že da kra­đe ni­je bi­lo”, kao da je bi­lo ko do­ka­zao da je­ste bi­lo. Iz­ne­te su sa­mo sum­nje, me­dij­ski pod­gre­va­ne in­si­nu­a­ci­je i gro­mo­gla­sne op­tu­žbe, ali bez ijed­nog kon­kret­nog do­ka­za. Bu­de li ga bi­lo, pra­vo­sud­ni, a ne iz­vr­šni or­ga­ni bi­će du­žni da se ti­me po­za­ba­ve. Do ta­da, tre­ba da pro­ce­su­i­ra­ju vi­nov­ni­ke na­si­lja, ma ko oni bi­li. Za to bar ima obi­lje do­ka­za.