Вукојевићи распаковали кофере у свом дому

Панчево – Нова двоспратница у панчевачком насељу Стрелиште, на улазу 36 нових поштанских сандучића и једно на којем пише – Вукојевић. То су наши домаћини, супружници Петар и Јелена, десетогодишњи Лазар и седмогодишња Николина. Породица која после година сељакања по туђим и социјалним становима, коначно прве празнике дочекује у свом дому.

Унутра онај дивни мирис новог. Стан намештен, личи на дом, далеко од скучених и неусловних смештаја које су променили за 12 година заједничког живота. Све удобно, лепо и са укусом опремљено, испуњено осмесима, али некако стидљивим, као да се још привикавају на чињеницу да су на сталној адреси. Неколико је месеци како су се сместили у шездесетак квадрата, кажу сасвим довољно, након три привремена смештаја, потом и седам година чекања, сада у четвртом – свом.

„Одужило се чекање, па је и срећа велика. Јер кад имаш своје, онда можеш и да урадиш нешто у простору у ком живиш, промениш по свом укусу и потребама, а кад си у туђем, стално су ти спаковани и спремни кофери за селидбу. Ово нам је четврта адреса на Стрелишту, па нам и то одговара. На насеље смо навикли, све нам је ту близу, па и школа за децу”, прича Петар, који је из Западне Славоније, 1995. године избегао са породицом на Чарак, насеље у Делиблатској пешчари. Наредна селидба била је у Панчево, где са братом и стицајем животних околности доспева у Дом за незбринуту децу „Споменак”, а са пунолетством и крајем средње школе, завршава уз подршку у смештају.

Јелена је пак родом из Плочићког рита код Ковина и њена прича је лакша. Детињство је, каже, било лепо, мада је и Рит био скрајнут, па је на даље школовање у пољопривредну школу морала из родитељске куће за Ковин, код рођака. Данас је уз децу, али ради и од куће, као председник савета станара нове зграде. Тако поред бриге о својим малишанима, док је супруг на привременом раду у иностранству, брине и о потребама својих комшија, да све буде под конац у згради, која је у гаранцији.

Вест да су коначно „изнад црте” за стан, Петра је затекла на Исланду, где ради као мајстор за вентилационе системе. Сада је на одмору, породица је на окупу и сви су задовољни, а биће и задовољнији када стан буде и стварно њихов. Од тога Вукојевиће, као и остале станаре, дели откуп по субвенционисаној цени, која ће, надају се, бити не нижа 50 одсто од оне тржишне и са могућношћу отплате на рате.

Двоспратница, стална адреса Вукојевића, подигнута је у оквиру вишегодишњег Регионални стамбени програм Републике Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Републике Хрватске и спроводи се уз подршку ОЕБС-а, УНХЦР-а, и међународне донаторске заједнице. Деда Мраз је у овом случају била Европска унија, која је у програм уложила преко 200 милиона евра, док је град Панчево као партнер обезбедио земљиште, инфраструктурно опремање и грађевинску документацију.

„Захвални смо, јер ово за нас значи нови живот. Не постоје речи које би описале шта осећамо. Колико год изгледало чудно, Нову годину и Божић нећемо славити богатије него иначе. Спремамо празничну трпезу, наравно, биће ту породица и пријатељи, а ићи ћемо мало и у госте. После се враћамо, као и сви сталним обавезама, ја на Исланд, где одлазим миран, јер знам да ми је породица збринута”, прича за „Политику” Петар Вукојевић.