Будимпешта у знаку 150. рођендана

Будимпешта – Крај ове године у мађарској престоници протиче у знаку њеног великог јубилеја. Прошао је, наиме, век и по откад је спајањем Пеште, Будима и Старог Будима крајем 1873. године рођена Будимпешта. Хроничари су забележили да је уједињење три насеља први предложио гроф Иштван Сечењи, још тридесетих година 19. века. Он је уједно постао и кум новог града, предложивши да будућа метропола добије име Будимпешта.

Градска скупштина је у време уједињења бројала 400 чланова, док је лорд градоначелник био биран тако што је краљ предлагао три особе за ту функцију. Скупштина је потом, јавним гласањем, одлучивала ко ће од њих тројице бити градски челник, с мандатом од шест година.

Уједињење три града врло брзо се показало као добар потез, који је омогућио брз и знатан раст индустрије и трговине, као и развој јавних институција. Непосредно пре удруживања, Будим је имао 54.000 становника, Пешта 200.000, а Стари Будим 16.000, да би већ 1890. број становника новооснованог града премашио пола милиона. Будимпешту је то, према тада обављеном попису становништва, сврстало на осмо место листе највећих европских градова.

Непуне две деценије након уједињења, на месту дотадашње Пеште никао је нови град, изграђен по налогу бечког двора, углавном новцем и архитектонским умећем Јевреја и Немаца. Аустроугарска монархија у то време је била на врхунцу моћи, па је бечки двор сматрао да и у угарском делу двојне царевине треба изградити управљачки центар, ништа мање леп од западног. Из тог времена потиче већина зграда којима се данас поносе становници Будимпеште. Једна од њих је и палата „Текелијанум” – задужбина великог српског добротвора Саве Текелије, смештена у самом центру града, недалеко од српске Цркве Светог Ђорђа. Ово велелепно здање, које је пре десетак година реновирано средствима АП Војводина, данас делимично служи као један од два ученичка дома Српског образовног центра „Никола Тесла”.

Градећи раскошну Будимпешту, аустријски цар као да је претпостављао да ће управо захваљујући таквој архитектури неколико десетина година касније она постати једна од највећих европских атракција и стециште заљубљеника у градитељске стилове минулих епоха. Неупућени посетиоци данас се често изненаде када од својих домаћина чују да већина тих зграда ипак није била намењена за становање припадника виших друштвених слојева. Тадашњи богати инвеститори градили су их првенствено како би их издавали у најам сиромашнијим суграђанима и тако живели од ренте.

У социјализму је дошло до потпуне промене власничке структуре будимпештанских стамбених објеката и других грађевина. Почетком деведесетих година прошлог века у моду је ушла пракса да се млађи брачни парови селе из центра града у своје новосаграђене куће на периферији, а да у становима углавном остају њихови родитељи. То, међутим, не значи да је за млађе посетиоце Будимпешта досадан град. Туристичка сезона овде траје читаве године, па је живост у појединим квартовима ужег дела метрополе уочљива даноноћно.

Многи данашњи житељи овог града још држе до традиције и поносе се како архитектонским наслеђем, тако и својим антикварним намештајем из времена предака. То су предмети који се потпуно уклапају у грађански тип станоградње. И управо због тог обичаја и љубави Будимпештанаца према старим комодама, гарнитурама за седење, писаћим столовима, лустерима, лампама и теписима, у околини града постоји неколико такозваних старих пијаца. То су места на којима трговци купују антикварни намештај и покућство, а потом их продају, након што их рестауратори учврсте, изгланцају и врате им стари сјај. Свакако најпознатија таква пијаца је Ечери, на којој посетилац може да сазна штошта о некадашњем начину живота, па и о историјату старих мађарских породица.

За неке од тих предмета заинтересовали смо се и ми код Ђерђа Њарија, актиквара који већ годинама има радњу на овој пијаци. Он каже да је одавно дошао до закључка да су његови преци куповали и продавали исте предмете којима тргује и он.

„Људи их купују у уверењу да су тиме постали њихови коначни власници. Али, живот учини да се после десетак или двадесет година иста ствар поново појави на пијаци Ечери, јер наследници желе да је се отарасе. Ми је откупимо, поправимо, улепшамо и поново некоме продамо. А онда се, после низа година, прича понови”, каже наш саговорник и кроз смешак додаје да ће се, по свему судећи, истим предметима у будућности бавити и његови потомци.