Сладолед који те усрећи

ФАНТАСТИКА
Некада давно, још док су животиње говориле, реке певале а сваки поход био вредан труда, док су змајеви још рикали а деве биле прелепе, када је честит момак доброг срца уз пуно среће увек могао да заврши са принцезом и пола краљевства – тада су бајке биле за одрасле.
Деца су их слушала и уживала у њима, али деца нису била примарна публика, као што им нису били намењени ни Беовулф или Одисеја. Џ. Р. Р. Толкин је рекао, користећи се робустном и прашњавом аналогијом, да су бајке попут намештаја у дечјем боравку – некада је био намењен одраслима те је пресељен у дечју собу тек када је одраслима досадио и више није био у моди.

Ипак, бајке су изашле из моде код одраслих и пре него што су их деца открила.

Приче које су људи причали једни другима да прекрате дуге ноћи постале су дечије бајке. А ту је, по мишљењу многих, требало и да остану.

Али оне не остају ту. Мислим да је то зато што већина бајки, пажљиво избрушених током година, функционишу тако добро. Пружају нам прави осећај. Структурално могу бити крајње једноставне, али чаролија се ствара у украшавању, у самом чину препричавања. Као и сваки наративни облик који се преноси превасходно усмено, све је у начину на који их причате.

Постоје традиције причања бајки. Хиљаду и једна ноћ нам нуди једну традицију; елегантне, дворске приче Шарла Пероа нуде нам француску верзију; Браћа Грим су, пак, трећа. Са бајкама се сусрећемо као деца, у препричавању или играним верзијама. Удишемо их. Знамо како иду.

То их чини лаким за исмевање. "Срећна долина" монтипајтоноваца, у којој се принчеви бацају у смрт зарад љубави принцезе са дрвеним зубима, и даље је моја омиљена пародија. Серијал о Шреку пародира холивудска препричавања бајки са све мањим успехом, те ускоро поново чезнете за оригиналима.

Понекад се традиција бајки поклапа са књижевном традицијом. Давне 1924. године ирски писац и драматург лорд Дансани написао је књигу Кћер краља виловњака. Хоуп Мирлиз, члан Блумзбери групе и добра пријатељица Т. С. Елиота, објавила је 1926. роман Луд-у-магли, чија је радња смештена у градић на граници са Вилин-светом, где живот мештана заувек промени нелегална трговина вилинским воћем (попут воћа из песме Кристине Розети, Вилењачка тржница), као и магијом, поезијом и дивљином које заједно са воћем прелазе границу између светова.

Својом импозантном збирком кратких прича Крвава одаја Анђела Картер је први писац с којим сам се сусрео а да има озбиљан приступ бајкама, у смислу да не покушава да их објасни или да их умањи, или да их мртве прикуца за папир, већ да им улије нови живот. Док сам одрастао, желео сам да прочитам нешто што је бестидно бајка, и исто тако бестидно намењено одраслима. Нисам их нашао на полицама, па сам одлучио да сам напишем једну.

Звездану прашину сам почео да пишем 1994, али сам, да бих то учинио, ментално отпутовао неких седамдесетак година у прошлост. Средина двадесетих година прошлог века чинила ми се као време када су људи уживали у писању оваквих ствари, пре него што су књижаре имале полице намењене епској фантастици, пре трилогија и књига "у величанственој традицији Господара прстенова". Моја књига ће, међутим, бити у традицији Луд-у-магли и Кћери краља виловњака.    

Почео сам да пишем:

Био једном један младић који је желео да придобије Оно За Чим Му Срце Жуди...

Глас је звучао баш онакав какав ми треба – помало крут и старомодан, глас бајке. Желео сам да напишем причу која ће читаоцу деловати као нешто што је он (или она) одувек знао. Нешто познато, иако би елементи били оригинални, колико год је то у мојој моћи.

Имао сам среће што сам уз себе имао Чарлса Веса као илустратора Звездане прашине, и често бих ухватио себе како пишем сцене – битку лава и једнорога, летећи гусарски брод – само зато што сам желео да видим како ће их Чарлс насликати. Ниједном се нисам разочарао.

Књига је изашла, прво са илустрацијама, а потом без њих. Чинило се да постоји општи консензус да је то најбезначајнији од свих мојих романа. Фанови фантазијског штива су, на пример, желели да буде епски, што Звездана прашина на мој велики ужитак није била. Недуго након објављивања, затекао сам се у позицији да морам да га браним пред једним новинарем који је волео мој претходни роман, Никадођију, поготову његове социјалне алегорије. Претресао је Звездану прашину уздуж и попреко, тражећи социјалне алегорије, не пронашавши ништа што је имало било какву сврху.

"Чему то?", упитао је, што је питање које не очекујете када живите од писања прозе.

"То је бајка", рекао сам му. "То је као сладолед. Служи да те усрећи кад је завршиш."

Не верујем да сам га убедио.

Ипак, људи који су желели бајке открили су је а неки од њих су препознали шта је. Један од тих био је редитељ Метју Вон.

Главни разлог зашто ми се свидело оно што су Метју и Џејн Голдман, косценариста, урадили јесте то што су се према мом делу опходили као према бајци. Не као према роману, који се може адаптирати или игнорисати, већ као о причи коју треба волети, коју треба препричавати. Звезда и даље пада, младић и даље обећава да ће је донети својој правој љубави, и даље су ту зле вештице и племићи и духови (иако су сада племићи постали принчеви).

Чак су јој дали бесрамно срећан завршетак, што људи имају обичај да раде када препричавају бајке.
(Гардијан)