Хоће ли се рат у Украјини завршити пре пролећа

На видику су избори у Русији и Америци и могући избори у Украјини. Коме би окончање рата повећало шансе за гласачку поптпору.

У том контексту се све чешће чују гласови да је хитно примирје у Украјини права ствар и једино добро решење. На западу то говоре многи политичари, а не само Виктор Орбан и Роберт Фицо. Западни медији и стручњаци пишу о овом сценарију као највероватнијем. Према анкетама, број присталица ове опције у Украјини такође расте у позадини неостварених нада друштва у брзу победу, страха од дугог рата са нејасним перспективама и тоталне мобилизације.

 С друге стране, још нема сигнала да се позиција Кијева променила. Зеленски је недавно рекао да преговори сада нису релевантни . Од водећих западних земаља – САД, Немачке и Француске – стижу нешто контрадикторнији сигнали. Нико директно не позива на преговоре. Напротив, сви говоре о потреби припреме за дуг и тежак рат али се већ чују напомене да ће завршетак рата дуж садашње линије фронта бити победа за Украјина, а не пораз, а подсећа се на искуство финског рата из 1939. године -1940, када је Финска, иако је изгубила део своје територије, задржала своју државност.

Постепено се појављују могући сценарији за завршетак рата. Чланак у „Њујорк тајмсу” да је Владимир Путин спреман да оконча рат на садашњој линији фронта постао је оштар контраст како на позадини недавних милитантних теза из Кремља, тако и на главној линији изјава западних личности и медија.

Потоњи свакодневно говоре да Путин није спреман да пристане на било какво примирје и, осећајући своју снагу, „гураће до краја“ - до „коначне победе“ над Украјином , а затим ће напасти земље НАТО-а.

Ове изјаве можда не одражавају стварно знање о Путиновим намерама, али су део кампање за подстицање западних влада да убрзају своју помоћ Украјини.

 Али, ипак, поставља се питање колико је вероватан сценарио који је описан у „Њујорк тајмсу” о спремности Кремља на примирје, чак и пре руских председничких избора у марту следеће године?

Питање је да ли су Украјина и њени западни савезници у принципу спремни да пристану на примирје дуж линије фронта уз фиксирање руских добитака? Јер за сада званична позиција остаје непромењена: нема мира, нема преговора до повлачења руских трупа на линију 1991. године. А пре него што се промени, наравно, примирје је немогуће, без обзира на то шта Путин заправо жели или не жели.

 Показатељ стварне позиције Запада биће како се током јануара-фебруара решава ситуација са доделом помоћи САД и ЕУ. Ако се одлагања са њим наставе или се нагло смањи, то може бити доказ да западни савезници Украјину стављају пред одлуку да започне преговоре о примирју са Руском Федерацијом.

А ако се промени позиција Украјине и Запада и пристану на примирје дуж линије фронта, онда ће се заиста поставити питање да ли је Путин спреман за ово.

Ризици због дугог рата на исцрпљивање постоје и за Руску Федерацију, и то озбиљни. А примирје дуж садашње линије фронта омогућиће Русији да забележи своје тренутне добитке, што ће заправо постати војна победа Москве. А управо ће тако Кремљ Русима представити ситуацију. Штавише, већина ће се са овим апсолутно сложити (а ако се то деси пре избора, ефекат ће бити јачи). Као што показују све анкете, међу Русима постоји мањина која подржава рат „пре заузимања Кијева и уласка на границе Пољске“. Већина је за мир, уз задржавање контроле над већ освојеним територијама.

Али све зависи од две ствари. Прва је Путинова процена војне ситуације. Ако верује да у блиској будућности може да победи Украјину на бојном пољу, онда, очигледно, неће пристати на примирје. Ако верује да ће се рат наставити дуго и тешко, онда је вероватноћа да ће бити спреман да се фиксира на линији фронта много већа.

 Друга је Путинова мотивација. Шта га мотивише у вези са Украјином? Првобитне калкулације о брзој победи у Украјини нису се обистиниле и зато сада настоји да задржи постигнуто. Штавише, нема гаранције да ће у случају дугог рата моћи да постигне више него што већ има.

Путину нико, конкретно, не нуди примирје, па се зато спрема за дуги рат. Ако му понуде, он је у предности да бира. Зима и спорије и мање војне операције, дају шансу да се преговара.