Иран између интернета и Курана

Техеран – Испод снегом покривених врхова Елбурза, овај град који је већ догурао до 15 милиона становника пулсира необичном енергијом коју нису уништиле ни деценијске санкције Запада, ни израелске претње бомбардовањем, ни изолација на међународној сцени, ни социјални потреси изазвани корупцијом и скупоћом, ни општи бес због смрти девојке која је „недолично” била прекривена хиџабом.

Провео сам у Техерану месеце 1978/79. Испратио шаха Резу Пахлавија и дочекао ајатолаха Рухолаха Хомеинија, који је у историју послао 2.500 година старо царство и успоставио власт која је јединствена мешавина републиканизма и теократије. Земља између интернета и Курана. Тек у каснијим одласцима, а било их је пет-шест, могао сам да откривам лепоте и чари земље богате историје и цивилизације.

Техеран свакако није бисер миленијумске персијске цивилизације. Пре ће бити да су то рушевине Персеполиса, древне церемонијалне престонице коју је Дарије Први почео да гради 512. године старе ере. Такт е Џамшид, Престо Џамшида, како је персијско име града, срушен је 330. године п. н. е. Кажу да је то била освета Александра Македонског због Ксерксових разарања Атине 150 година раније.

У Техерану нема подсећања на најстарију сачувану религију Ирана, основану средином другог миленијума старе ере, коју је проповедао персијски пророк Заратустра, чији се храмови налазе у југоисточном граду Јазду. Нема ни космополитски шарм каквим се дуго дичио Есфахан, „престоница пола света”. Нема мистичну лепоту Шираза, где су принчеви персијског суфитског мистицизма, песништва и филозофије, Саиди и Хафез, певали о љубави и вину.

Техеран је нешто друго. Слободнији је од притискајућих догми шиитског ислама с којима живи свети град Ком. Посетио сам шахову палату Нијаваран на северу, где ме фотографија Резе и Јосипа Броза, постављена на истакнутом месту у галерији светских државника, подсетила на углед који је Југославија некада имала. Ту и данас живи елита која вози „поршее”, а ако се не облаче по Паризу и Риму, имућне Иранке се приказују по супермодерном тржном центру „Паладијум”. Заклоњени високим зидовима, испијају виски и француска вина.

Коју годину пошто је шах отишао у егзил да би умро у Каиру, отворен је Музеј националног блага, који сведочи о раскалашном животу повлашћене елите земље, којој је нафта и богатство и усуд. Безобразна раскош. Шахова круна с укупно 1.144 карата дијаманата. Блештава светлост која ствара ауру величине удаљене од земаљског, ближе небеском – одакле је и шах Реза веровао да потиче његова владарска моћ. Највећи пинк дијамант на свету. Престо у облику платформе тежак је 1.150 килограма чистог злата и садржи 230 килограма драгоценог камења. Дуго сам зурио у фасцинантни глобус пречника 45 центиметара израђен од 45 килограма злата и опточен са 51.000 драгих каменова. Мора и океани у смарагдима. Копно у огромним рубинима. Иран, Британија, Француска и делови Јужне Азије приказани су дијамантима.

Узимам такси. Спуштање са севера ка крајњем југу, пут од 900 метара надморске висине, јесте вожња кроз оштре социјалне разлике овог друштва, својеврстан деманти егалитаристичке природе исламске вере. Препознатљива саобраћајна гужва на ивици хаоса. Кажу да има пет милиона возила. Свако вози. Литар бензина је око шест динара.

Обилазим поново палату Голестан, раскошну синтезу персијске и европске уметности, која је своје коначне облике добила у 19. веку, три века откако је подигнута у историјском средишту града да би била седиште династије Каџар. У тој палати је шах Реза Пахлави 1967. сео на Такт е Тавус, Паунов трон, и своју супругу Фарах Дибу прогласио за прву царицу у историји.

Ту, на југу града, живи урбана сиротиња, која утеху налази у „кисмету”, исламском учењу о судбини. Алах је неком дао, некоме није. Све је више суморних црних чадора жена из традиционалистичких породица. Начин на који се облаче непогрешив је политички барометар. На северу изненађујуће велики број девојака иде без хиџаба, чије је обавезно ношење 2022. изазвало неочекивани талас нереда после смрти Махсе Амини, девојке приведене од стране тзв. моралне полиције. Пркосе, а власт се очито не усуђује да узврати репресијом као прошле године, кад је убијено више од 500 особа.

Доста ми је историје за један дан. Прелазим улицу, што је посебна врста авантуризма, и стижем до Великог базара, покривеног лавиринта десет километара уских пролаза, кроз који се тискају људи, запреге, колица. Техерански је један од највећих базара у овом делу света, којем је трговина колективни ДНК запис. Оштрачи маказа, поправљачи машина за шивење, продавци шерпи и шрафова, чадора, базари зачина, чајева, текстила, злата и сребра. У општем метежу највише је младих. Од 1980. до данас иранско становништво се више него удвостручило, достижући 88 милиона.

Узимам од уличног продавца чашу згуснутог црвеног сока од нара, омиљеног воћа које је свето зороастријанској вери. Тражим да ме нека невидљива рука поново доведе до Резе, који у радњи давно наслеђеној од оца продаје предиван етно-накит. Добар сат тумарања се исплатио. Реза каже да ме се сећа. Можда, мада ће пре бити да је то још један од оних суптилних трикова људи који су велемајстори трговине.

У недостатку времена пропуштам базар тепиха. Сачуваним кешом у џепу – пошто картице не важе јер је Иран искључен из међународног банкарског система – ризикујем да на аеродрому платим прекомерну тежину и купујем три килограма пистаћа лакираних шафраном. Око 20 долара кило. То је 20 евра, јер европска монета овде, као и свуда на истоку, није на посебној цени. Ирански пистаћи су најбољи на свету. После ћемо их супруга и ја делити на равне части. Један по један. Новогодишњи дарови из Техерана.