Iran između interneta i Kurana

Teheran – Ispod snegom pokrivenih vrhova Elburza, ovaj grad koji je već dogurao do 15 miliona stanovnika pulsira neobičnom energijom koju nisu uništile ni decenijske sankcije Zapada, ni izraelske pretnje bombardovanjem, ni izolacija na međunarodnoj sceni, ni socijalni potresi izazvani korupcijom i skupoćom, ni opšti bes zbog smrti devojke koja je „nedolično” bila prekrivena hidžabom.

Proveo sam u Teheranu mesece 1978/79. Ispratio šaha Rezu Pahlavija i dočekao ajatolaha Ruholaha Homeinija, koji je u istoriju poslao 2.500 godina staro carstvo i uspostavio vlast koja je jedinstvena mešavina republikanizma i teokratije. Zemlja između interneta i Kurana. Tek u kasnijim odlascima, a bilo ih je pet-šest, mogao sam da otkrivam lepote i čari zemlje bogate istorije i civilizacije.

Teheran svakako nije biser milenijumske persijske civilizacije. Pre će biti da su to ruševine Persepolisa, drevne ceremonijalne prestonice koju je Darije Prvi počeo da gradi 512. godine stare ere. Takt e Džamšid, Presto Džamšida, kako je persijsko ime grada, srušen je 330. godine p. n. e. Kažu da je to bila osveta Aleksandra Makedonskog zbog Kserksovih razaranja Atine 150 godina ranije.

U Teheranu nema podsećanja na najstariju sačuvanu religiju Irana, osnovanu sredinom drugog milenijuma stare ere, koju je propovedao persijski prorok Zaratustra, čiji se hramovi nalaze u jugoistočnom gradu Jazdu. Nema ni kosmopolitski šarm kakvim se dugo dičio Esfahan, „prestonica pola sveta”. Nema mističnu lepotu Širaza, gde su prinčevi persijskog sufitskog misticizma, pesništva i filozofije, Saidi i Hafez, pevali o ljubavi i vinu.

Teheran je nešto drugo. Slobodniji je od pritiskajućih dogmi šiitskog islama s kojima živi sveti grad Kom. Posetio sam šahovu palatu Nijavaran na severu, gde me fotografija Reze i Josipa Broza, postavljena na istaknutom mestu u galeriji svetskih državnika, podsetila na ugled koji je Jugoslavija nekada imala. Tu i danas živi elita koja vozi „poršee”, a ako se ne oblače po Parizu i Rimu, imućne Iranke se prikazuju po supermodernom tržnom centru „Paladijum”. Zaklonjeni visokim zidovima, ispijaju viski i francuska vina.

Koju godinu pošto je šah otišao u egzil da bi umro u Kairu, otvoren je Muzej nacionalnog blaga, koji svedoči o raskalašnom životu povlašćene elite zemlje, kojoj je nafta i bogatstvo i usud. Bezobrazna raskoš. Šahova kruna s ukupno 1.144 karata dijamanata. Bleštava svetlost koja stvara auru veličine udaljene od zemaljskog, bliže nebeskom – odakle je i šah Reza verovao da potiče njegova vladarska moć. Najveći pink dijamant na svetu. Presto u obliku platforme težak je 1.150 kilograma čistog zlata i sadrži 230 kilograma dragocenog kamenja. Dugo sam zurio u fascinantni globus prečnika 45 centimetara izrađen od 45 kilograma zlata i optočen sa 51.000 dragih kamenova. Mora i okeani u smaragdima. Kopno u ogromnim rubinima. Iran, Britanija, Francuska i delovi Južne Azije prikazani su dijamantima.

Uzimam taksi. Spuštanje sa severa ka krajnjem jugu, put od 900 metara nadmorske visine, jeste vožnja kroz oštre socijalne razlike ovog društva, svojevrstan demanti egalitarističke prirode islamske vere. Prepoznatljiva saobraćajna gužva na ivici haosa. Kažu da ima pet miliona vozila. Svako vozi. Litar benzina je oko šest dinara.

Obilazim ponovo palatu Golestan, raskošnu sintezu persijske i evropske umetnosti, koja je svoje konačne oblike dobila u 19. veku, tri veka otkako je podignuta u istorijskom središtu grada da bi bila sedište dinastije Kadžar. U toj palati je šah Reza Pahlavi 1967. seo na Takt e Tavus, Paunov tron, i svoju suprugu Farah Dibu proglasio za prvu caricu u istoriji.

Tu, na jugu grada, živi urbana sirotinja, koja utehu nalazi u „kismetu”, islamskom učenju o sudbini. Alah je nekom dao, nekome nije. Sve je više sumornih crnih čadora žena iz tradicionalističkih porodica. Način na koji se oblače nepogrešiv je politički barometar. Na severu iznenađujuće veliki broj devojaka ide bez hidžaba, čije je obavezno nošenje 2022. izazvalo neočekivani talas nereda posle smrti Mahse Amini, devojke privedene od strane tzv. moralne policije. Prkose, a vlast se očito ne usuđuje da uzvrati represijom kao prošle godine, kad je ubijeno više od 500 osoba.

Dosta mi je istorije za jedan dan. Prelazim ulicu, što je posebna vrsta avanturizma, i stižem do Velikog bazara, pokrivenog lavirinta deset kilometara uskih prolaza, kroz koji se tiskaju ljudi, zaprege, kolica. Teheranski je jedan od najvećih bazara u ovom delu sveta, kojem je trgovina kolektivni DNK zapis. Oštrači makaza, popravljači mašina za šivenje, prodavci šerpi i šrafova, čadora, bazari začina, čajeva, tekstila, zlata i srebra. U opštem metežu najviše je mladih. Od 1980. do danas iransko stanovništvo se više nego udvostručilo, dostižući 88 miliona.

Uzimam od uličnog prodavca čašu zgusnutog crvenog soka od nara, omiljenog voća koje je sveto zoroastrijanskoj veri. Tražim da me neka nevidljiva ruka ponovo dovede do Reze, koji u radnji davno nasleđenoj od oca prodaje predivan etno-nakit. Dobar sat tumaranja se isplatio. Reza kaže da me se seća. Možda, mada će pre biti da je to još jedan od onih suptilnih trikova ljudi koji su velemajstori trgovine.

U nedostatku vremena propuštam bazar tepiha. Sačuvanim kešom u džepu – pošto kartice ne važe jer je Iran isključen iz međunarodnog bankarskog sistema – rizikujem da na aerodromu platim prekomernu težinu i kupujem tri kilograma pistaća lakiranih šafranom. Oko 20 dolara kilo. To je 20 evra, jer evropska moneta ovde, kao i svuda na istoku, nije na posebnoj ceni. Iranski pistaći su najbolji na svetu. Posle ćemo ih supruga i ja deliti na ravne časti. Jedan po jedan. Novogodišnji darovi iz Teherana.