Велика подела карата у 2024. години

Могао је да то буде сасвим обичан мај. Онај кога се нико неће сећати, али пробуђено зло у једном дечаку и једном младићу које је необјашњиво, обележило је све друге дане и месеце, као што ће и све наредне године.

Дете је убило децу. Тринаестогодишњи дечак је 3. маја усмртио деветоро својих другарица и другова и школског чувара у београдској основној школи „Владислав Рибникар”, а дан касније, двадесетогодишњи младић убио је деветоро, а ранио 13 младих у селима Мало Орашје и Дубона. Не помињем имена убица зато што не треба памтити њих, већ имена убијене деце и младих за које је тај мај требало да буде један сасвим обичан дан.

За породице убијених неће постојати следећа нова година. Али нека не замере осталима који су одлазили у куповине, на путовања, који су славили и певали, нека се не љуте зато што је бљештао ватромет и зато што су неки блиски људи једни другима пожелели срећну нову 2024. годину. Јер сунце се поново рађа. Свако ко је у новогодишњој ноћи помислио на убијену децу и њихове породице, осетивши како губи дах, а сигуран сам да јесте, јер ако није, онда више ништа нема никаквог смисла, продужиће успомену на њих. И ове и свих других година.

Поједине друштвене и политичке групације створиле су политичке покрете покушавајући да масовна убиства искористе као политичку употребну вредност. Политика је сурова делатност, ту нема милости и грађани су једини који доносе коначну пресуду. На изборима је „Србија против насиља” постала друга политичка снага у земљи, али не признаје резултате избора оптужујући власт за изборну крађу. Вучић, опет, каже да су избори били најпоштенији до сада. Најбоље би било да и једни и други смире страсти, спусте лопту и наставе колико-толико фер постизборне политичке игре у новој години, имајући у виду да је сваки српско-српски сукоб увек највише штетио Србима. Да ли ћемо у 2024. поново постати понављачи из историје или коначно нешто научити из ње?

Али нисмо ми неки нарочити изузетак на потпуно лудој планети где букте ратна жаришта у Украјини и у Гази. Локална жаришта се лако разгоре, јер убодите прстом у атлас и нећете погрешити. Свака земља има своје Косово! Ипак свет у 2024. чека ново мешање карата. У 40 земаља одржаће се избори и када амерички амбасадор Кристофер Хил каже да су избори стрес тест за сваку земљу, свакако је мислио и на своју. Американци ће у новембру бирати председника, али до тада, ко преживи причаће о томе да ли су се за господара Беле куће борили Џозеф Бајден и Доналд Трамп. Дакле, стресираће се. Трамп обећава жестоки реванш, али је суочен са судским процесима који могу чак да му онемогуће номинацију. Замислите тако нешто у Србији. Немогуће!

Зато је прича о дубоко подељеном друштву, као српском ексклузивитету, доказ нашег провинцијалног менталитета. Шта хоћу да кажем? Овакви какви смо, много смо бољи него што мислимо о себи самима. Да ли ће Америка, са дубоким унутрашњим политичким поделама, ући у још веће антагонизме супердербијем Бајден–Трамп, или ће у игру ући трећи човек. Или можда жена, заборављена потпредседница Камила Харис? Како год било, будући председник САД ће одредити даљу судбину света. Евентуална победа Трампа би смањила војну помоћ Украјини, али свакако још више располутила америчко друштво.

И Руси у марту бирају председника. Са Путином нема неизвесности. Уочи кандидатуре за пети председнички мандат Владимира Владимировича, опозициони лидер Алексеј Наваљни је нестао, иако је био у затвору. Путин можда није светионичар демократије, али је велемајстор политичког хокус-покуса. Наваљни се јавио изненада из казнене колоније изнад Арктичког круга. Жив, здрав и духовит, представљајући се као опозициони забављач. Боље живахни Деда Мраз у затвору, него спржени Пригожин на небесима.

Док ће свет анализирати и јануарске председничке изборе на Тајвану, где ће заправо снаге одмеравати ЦИА и момци из кинеске обавештајне, за нас ће изборни циклус у Европској унији у јуну и јулу бити посебно занимљив. Видећемо које ће нове људе изборни талас донети у Европску комисију. Шта ће бити са Урсулом фон дер Лајен, комесаром Борељом, европским изаслаником Лајчаком? Ко се, уосталом, сећа некадашњег комесара за проширење Јоханеса Хана, који је у овом мандату комесар за прорачун и управу. Вероватно ће Мирослав Лајчак отићи са места специјалног представника ЕУ за дијалог Београда и Приштине у фотељицу шефа словачке дипломатије. Са тог места ће снажно бранити позиције Братиславе, која не признаје Косово. Стари, добри Лајчак неће ни трепнути када га питају да ли се сећа како је годинама отопљавао односе Београда и Приштине.

Такви међународни играчи забаговали би и вештачку интелигенцију, која је експлодирала у 2023. Рецимо, Бил Гејтс тврди да ће те справице ове године почети да уче децу. Шта ће радити учитељице и учитељи? Седеће у првим клупама. Уместо да, тако паметна, открије лекове за најтеже болести, вештачка интелигенција већ уме да погоди време смрти сваког човека, са готово невероватном прецизношћу, што значи да је већ преузела мисију Свевишњег. Код кога ће сигурно погрешити? Подразумева се, код угледних хипохондара.

Да ли је то свет какав желимо? Да ли је глобална анксиозност, прерасподела моћи великих сила, светски рат и роботизација људи, наша коначна судбина? После смрти Хенрија Кисинџера, вероватно да. Велики бос светске дипломатије и политике преминуо је крајем године, а толико је дуго живео да истраживачи и биографи не могу да се договоре да ли је преминуо у стотој или сто првој години. Осим што је за своју дуговечност био захвалан обилним бечким шницлама, константном излагању екстремном стресу и одсуству сваке физичке активности, Хенри је био апсолутно свестан где срља свет. Баш тамо где га воде апологете политичке, здравствене, друштвене и политичке коректности.

Како ће изгледати Србија после великог светског покера, када ће крупијеи имати двоструке шпилове? Можда је најбољи рецепт да будемо много више са нашом децом. Да их удаљимо од сваке врсте екстремизама, стрељана, мобилних телефона, вештачких интелигенција. И да им за празнике наглас прочитамо „Магареће године” великог Бранка Ћопића. Више због нас, мање због њих.