Пишем књиге и молим се

Јуриј Бујда, један је од добитника најпрестижније књижевне награде Русије – „Велика књига”, за свој роман „Дар говора”, која му је недавно додељена у Пашковом дому у Москви. Овај писац је нашој читалачкој публици познат по књигама „Отров и мед” и „Модра крв”, објављеним у издању Геопоетике, у преводу Мирјане Грбић, као и по причама објављиваним у часописима и антологијама.

На додели награде, Бујда је рекао да књижевне награде нимало не утичу на вредност књижевног дела, али да „скрећу пажњу на то да књижевност постоји”. Награду „Велика књига” Бујда је једном већ добио за роман „Лопов, шпијун и убица”, у којем је признао „да писац шпијунира и прислушкује, краде туђе особине и речи, а затим, да би зауставио леп тренутак, како је говорио Гете, све то ставља на папир и оно што је живо убија ради лепоте”.

У новели „Отров и мед”, која наликује на детективски роман, једна од јунакиња преузима кривицу за злочин на себе, како би отров претворила у мед, а кривицу преобразила у љубав. У циклусу приповедака „Осорјинске хронике” у истом тому, кроз генерације породице Осорјин испричана је „страшна историја Русије, исписана крвљу и сузама”.

Разговор са писцем водили смо захваљујући „Геопоетици” и преводитељки Мирјани Грбић.

Глас ваше прозе допире из дубина, одважно осветљава сенку у људској природи, ваше јунаке често привлачи оно што ће им донети штету. Зашто?

Одсуство пуноће живота је вероватно основни, а можда и једини проблем који истински мучи човека, а тим пре писца. Неко тражи решење тог проблема у цркви, у вери у Бога, неко у породици, неко на друштвеним мрежама, а неко чак и у рату. Искуство говори да су у човеку светлост и тама неодвојиви, али потребно су огромни напори да се прихвати та застрашујућа целовитост. Писац, уметник, како ми се чини, нема право да олакшава себи живот, и ту није реч о смелости, већ о елементарном поштењу. Без тога, чини ми се, нема праве књижевности.

Док пишете о томе, да ли сте дубље свесни своје „сенке”, онога што сте описали у списатељском позиву, а што подсећа на лопова или убицу?

Разуме се. Понекад ми се чини да и пишем једино зато да не бих губио из вида сопствену „тамну природу”, таму у себи.

Модра крв је страшни суд уметника над самим собом, кажете. Чему вас је научила ова дубока, готово религиозна свесност?

Суровој строгости према себи. Треба писати онако како се мора, а то значи – не жалити себе. Нешто вредно рађа се у потрази за идеалним поретком речи, и читав пут писца је покушај приближавања идеалу. Временом почнеш да схваташ да је идеал недостижан, али тежња ка њему је једини исправан пут и једино оправдање живота писца, уосталом и човековог живота уопште.

Да ли су управо због познавања човекових граница и људи који воле власт –људи модре крви, а будући да описујете вишеструкост људске природе, да ли вам је блиска и та воља за моћ у човеку?

Знате, мој отац је говорио да Рус може далеко да догура, ако не буде на време заустављен. У суштини, Рус уистину признаје само Суд божји, али ако га већ признаје, онда његова воља постаје синоним Великог дела.

Зашто вас привлачи позориште, па и глумац као једно противречно биће, које игра многе улоге, али не може да превари самог себе?

Управо зато што је глумац противречно биће. Он је – раскрсница светова и његова људска ништавност увек се преокреће у уметничку величину. Мада, наравно, ја ту идем у крајности.

Ваши женски ликови имају фаталност јунакиња Достојевског. Због чега вас је фасцинирао живот глумице Валентине Каравајеве, која је ваша Ида Змојро у роману „Модра крв”?

Многе познате жене из совјетског периода наше историје задесила су искушења о којима Валентина Каравајева није ни сањала: логори, смрт најближих, невероватна понижења. Али кад сам видео биографски филм о Каравајевој „Ја сам – галеб” Георгија Параџанова, кад сам видео како је она из године у годину играла пред камером Чехова, Шекспира, Ибзена, знајући вероватно да нико никада неће видети те њене аматерске снимке, осетио сам присуство оног великог безумља које заслужује да се ради њега жртвује живот, и схватио сам: она је – моја. Истина, било је потребно више од десет година и седам уништених варијанти док моја јунакиња није постала Галеб…

Да ли се над Русијом и даље надвија Стаљинов дух, који се појављује често у вашој прози, па и у Идином животу?

У 20. веку руско друштво је доживело много тешких траума – револуција, грађански рат, Други светски рат, гулаг, и рекло би се да је свима јасно да о тим траумама треба говорити и лечити их. Чини се као да се наша књижевност, наше друштво само тиме и баве, али се резултат ипак не може назвати очигледним. Ми непрестано идемо из крајности у крајност – или настојимо да све оправдамо и заборавимо, или да све испљујемо и оскрнавимо. Нешто није у реду у нашој култури, у култури нашег живота, ако до оздрављења никако не долази. Пре или касније то ће постати проблем којег сви морамо бити свесни и сви морамо да га решавамо. Стаљин је оставио сувише дубок траг у животу Русије, да би на њега могло тек тако да се заборави. Али ако је он пре двадесет-тридесет година доживљаван као оличење апсолутног зла, последњих година је дошло до помака ка објективнијој анализи онога што је радио. Мада је, наравно, на нашим друштвеним мрежама врло много како оних који га сматрају ништаријом, тако и оних који су сигурни у његову апсолутну непогрешивост.

У вашој приповеци „Повест о кнезу Аљошењки” јунак разговара са Достојевским, као да се исповеда о томе да је највеће искушење да човек буде оно што јесте. Да ли често у себи водите такве дијалоге са великим писцима попут Достојевског и Гогоља, Чехова и Шекспира?

Ја сам „тежак читалац”. Ако је реч о Шекспиру, онда из све снаге идем у ширину и дубину, а исто је и са Достојевским, позним Толстојем, Андрејем Платоновом… Не знам може ли се у мом случају говорити о „унутрашњем дијалогу”, то је пре право пропадање у дубину, у којој чак и чудовишта постају део твоје породице…

Историја Русије у вашој прози повест је страдања, али и фантастичних збивања. Да ли у тој митској димензији историјских збивања видите превласт стихијског, нагонског, у односу на закономерност и разум?

Русија – то је пустош, хладноћа и воља. Реч „воља” у руском језику има два значења – сама човекова воља и – слобода. Слобода у нашој несамерљивој пустоши често се преображава у сведозвољеност и анархију, и наша историја – то је превладавање анархије вољом, подређивање живота божанским законима, који вољом царева и друштва постају закони људски. У сваком случају, не бих преувеличавао улогу стихијског у руској историји.

Како се носите с патњом недужних?

Пишем књиге и молим се.

Због чега је човеку суштински дража патња од благостања, хаос од реда, да ли је и свесно преузимање греха на себе пут претварања отрова у мед?

Патња није дража – она је неизбежна. Мислим да човек постаје ближи идеалу, ако, будући невин, прима на себе кривицу за оно што, може бити, није учинио. Вероватно је то најузвишеније испољавање божанске слободе воље.

Један од јунака ваших прича долази у ратом захваћену Југославију, а у Србији, као месту избеглица, проналази свој завичај. Да ли је то будућност, сродност по судбини, по позицији, пре него по нацији?

Вероватно је то сродство по судбини, и по вери такође, и то је важно. А осим тога, чини ми се да је „избеглица” постао једна од најважнијих културних фигура – и то не само 20. века. Понекад мислим да растућа, уистину апокалиптичка неодређеност будућности претвара целокупно човечанство у друштво избеглица. Ипак, Апокалипса је књига велике наде: „И видех ново небо и нову земљу, јер прво небо и прва земља прођоше…”