Сто година соколства у Пљевљима

У Прагу је 16. фебруара 1862. године, на идејама др Мирослава Тирша, основано друштво за теловежбање, које је убрзо добило име „Соко”, по птици симболу неустрашивости и витештва. Врло брзо се проширило и код других словенских земаља и народа, и не само код њих. Неки хроничари су записали да су прво српско соколско друштво основали 1892. Јован Јовановић Змај, Милан Јовановић Батут и Лаза Костић у Новом Саду.

Почетком 20. века дошло је до ширења овог покрета у Србији и изван ње. Центар српског соколства био је у Сремским Карловцима, где је излазио и лист „Српски соко”. Радило се и на оснивању друштава у Црној Гори и Македонији. Исидор Бајић компоновао је „Песму српских соколова”, која је била као химна покрета код нас. Територијална организација соколског друштва била је по жупама, а 1911. све су ушле у „Савез српског соколства”, на чијем челу је био Стеван Тодоровић. Основна делатност сокола била је да се преко телесних активности – вежбања, развија здравствени, морални и васпитни дух код чланства. „Соко” је био неполитичка, некомерцијална организација, заснована на хуманости и љубави међу људима без обзира на националну, верску или расну припадност, на узраст и доб чланова...

У Пљевљима је соколско друштво основано 1924. године. Да је све било „како бог милује” ускоро би јавним часом или академијом прославило сто година постојања. Иницијативу за оснивање дао је Пљевљак, сада блаженопочивши патријарх српски Петар Ђ. Росић Варнава (1880–1937). Реализовао је познати соколаш тог краја и оснивач ужичке соколске жупе Јозеф Јехличка (Ужичани су му подигли споменик), коме је и припадало пљеваљско друштво. Друштво је основано на Видовдан 1924. Из података узетих из Југословенског соколског календара за 1928, у првом саставу сачињавали су га: старешина Стеван Дебељевић, начелник Владимир Гигантаја, секретар Баране Илић, прочелник Радомир Ђолевић; број чланова – 41, чланица седам, вежбача 16.

(Фото:граф Саво Ј. Милић (1907–1941), члан соколског друштва, овековечио је готово све њихове догађаје. Посебан однос соколи су имали према својој застави, коју је пљеваљском друштву поклонио патријарх Варнава Росић. У златновезу поред знака друштва писало је: „Устај – живи – бори се – не клони”. У Прагу 1932. носили су је Љубица Стојкановић и Драгиша Росић. Пред рат је украдена и вероватно уништена.

Друштво се финансирало највише од чланства и прихода са својих приредби и академија, као и од помоћи дародаваца, од који је највећи био патријарх Варнава, а уз њега и трговци – Лазар Бајић, који се у Загребу, један од првих, упознао с радом соколства, Лазар Шећеровић, Ђене Ђенисијевић и други. Пљеваљски соколи стизали су да своја умећа покажу широм КЈ Југославије (Београд, Љубљана, Загреб) на жупским слетовима (Пљевља, Пожега, Пријепоље, Ужице) покрајинским, југословенским и свесловенским слетовима у Прагу 28. јуна 1932. и Софији 15. јула 1939.

Технички кадар чинили су на почетку официри пљеваљског 48. пешадијског гвозденог пука, а рад друштва посебно је напредовао доласком Јосипа Жица (супруг проф. Бране Ђуричковић) за техничког начелника. Друго поље интересовања соколског друштва чинили су просвета, образовање и васпитање. Један од прочелника и велики поборник соколства био је и отац нашег славног глумца Љубе Тадића Светомир, тада професор земљописа и историје пљеваљске гимназије.

Један од организатора, сценариста и режисера слетова у ФНРЈ за Титов дан и касније Дан младости био је и истакнути такмичар пљеваљских сокола, касније официр ЈНА Шефкија Појатић, који је говорио да је све научио у соколима.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века почело је обнављање соколских друштва у Србији, као и у Црној Гори.

Војкан Т. Бојовић,
Београд