Први српски калиграф

У 2023. години навршило се 440 година од смрти првог српског калиграфа Јована Србина од Кратова.

У српској културној историји било је личности које су дале значајан допринос развоју српске писмености, које су шириле љубав према књизи и преносиле лепоту српског језика. То су првенствено били калиграфи који су краснописом преписивали књиге и исписивали повеље, негујући тако писану реч.

Познато је да су рукописне књиге настале у српским православним манастирима, који су током средњег века били прави центри писмености на Балкану.

Да српска калиграфија има дугу традицију потврђује и пример српског свештеника Јована Србина од Кратова, који се уједно сматра првим српским калиграфом. Његовом појавом започиње златни низ српске калиграфије, који су касније наставили Христофор Жефаровић (1690–1753) и Захарије Орфелин (1726–1785).

О животу овог духовника и писца не зна се много. Зна се да је рођен 1526. и да је преминуо 1583. године.

Био је српски православни свештеник и калиграф са, за то време, завидним опусом од шест дела. Такође се зна да је био монах манастира Хиландар.

У једном периоду свог живота живео је у Кратову, које је тада припадало Србији, а данас је то живописни градић у Северној Македонији. Кратово је један од македонских градова с очуваном старом балканском архитектуром, посебно у случају градских мостова и кула. У средњем веку био је значајан рударски центар. Стога и не чуди што је Јован од Кратова преписао и чувени правни спис „Закон о рудницима” деспота Стефана Лазаревића.

О калиграфском раду Јована Србина од Кратова говори неколико извора. Један од њих упућује на то да се у фрушкогорском манастиру Велика Ремета чувала књига из 1580. године. Реч је о јеванђељу с корицама окованим сребром и лепо украшеним, писаном на српскословенском језику, раду „протопопа Јована Србина из Кратова”.

Јован Србин од Кратова или Јован Кратовски сматра се најистакнутијим илуминатором из круга балканских уметника 16. века, који су деловали пре свега под утицајем исламске орнаментике. Данас је сачувано десет његових илуминираних рукописа, који се налазе у библиотекама у Београду, Софији, Букурешту, као и у манастиру Зограф на Светој Гори. Оно по чему је био познат јесте то што је увео нови декоративни систем, спојивши византијску и исламску орнаментику. Такође, био је веома вешт цртач фигура, неретко цртајући цветне мотиве и орнаментику која је била препознатљива и често подражавана. Његов стил, који је по свему иновативан, назван је „кратовски” и као такав је остао забележен у историји српске калиграфске уметности.

Овај православни свештеник и краснописац дошао је у румунски град Крајову, где је наставио са радом, а у својим рукописима насталим у туђини, у том позном периоду свог живота, увек је истицао да је Србин из Кратова. Његов скрипторијум био је значајан пре свега као преписивачка школа, а не као школа сликања минијатура и илуминација књига, и без сваке сумње својим делом је оставио дубок траг у српској културној историји.

Др Ана Стјеља