Песма нема снагу храма

ИНТЕРВЈУ
Миодраг Павловић (1928), песник, есејиста, путописац, прозни и драмски писац, антологичар и преводилац, објавио је више од четрдесет збирки песама, шест књига прозе, двадесет есејистичких књига, две књиге драма, четири књиге путописа, пет књига превода, саставио је пет антологија...
Павловићева дела су преведена на све европске и неколико оријенталних језика. Редовни је члан САНУ, МАНУ и Европске академије за поезију. Добитник је наших најзначајнијих књижевних награда и неколико угледних европских признања.
Завод за уџбенике Београд, у едицији "Нова дела", објавио је Павловићеву збирку песама "Рајске изреке", а смедеревска "Арка" књигу "Живот у јарузи – Ктиторов сан".
Миодраг Павловић је недавно добио награде "Базјашка повеља", коју додељује Савез Срба у Румунији, и "Печат вароши сремскокарловачке", признање "Бранковог кола".

Да ли је дошло време за свођење песничких рачуна?

Волео бих да у неком разговору кажем закључне, завршне ствари, али, изгледа, да то није могуће. Неће бити завршног интервјуа ни на овом, ни на оном свету. О нашој заједничкој прошлости не могу да испричам све што знам, а верујем да то и не треба чинити. Нико неће бити охрабрен својом, или неком општом прошлошћу која не може бити до краја осмишљена, ни оправдана, ни оптужена.

Оно што смо данас достигли у свом умном или духовном развоју, сутра може да не важи.

Збирка "87 песама", објављена далеке 1952. године, била је, по много чему, нова – камен међаш у српској поезији. У том послератном периоду, када су на цени биле соцреалистичке творевине духа, није било лако изборити се за модеран песнички израз?

О првим годинама  новог, модерног таласа у нашој поезији говорио сам више пута. Сада ми дајете прилику да поменем нека имена која су нас у то време подржала. Били су то: Душан Матић и Ели Финци, затим круг око београдске "Младости" – Ристо Тошовић, Зоран Жујовић и Радомир Константиновић. Знаци наклоности су долазили са разних страна. Поменуо бих и Јару Рибникар, Аницу Савић Ребац, Станислава Винавера, Милоша Ђурића, затим Михиза и Добрицу Ћосића. Настале су поделе које су се осетиле у Загребу (око часописа "Кругови"), у Скопљу, Љубљани, касније и у Сарајеву. Ћутање Мирослава Крлеже доживели смо као нешто негативно по нас. Данас се питам: да ли са правом.

Било је доста комешања у политичким круговима о којима смо могли само да слутимо. Но пре свих тих промена, ми смо писали и писали, не верујући да ће до тих промена уопште доћи. Веровали смо у неку много даљу будућност но што је она стварно била. Али, и касније, када су наше песме могле да изађу на видело дана, није све ишло глатко: доживљавали смо идеолошке нападе, одбијани су нам рукописи, имали смо потешкоћа у свакодневном животу.

Како се тај "сукоб" завршио?

Када смо почињали са стваралачком активношћу, која је требало да се објави, да постане јавна, препреке су биле високе до непојамности. Али противљења и непријатељства нису увек била тако озбиљна као што често хоћемо да верујемо. Друговали смо касније са бившим непријатељима, поравнали смо се са онима које нисмо волели. Није то била попустљивост, нити неки виши степен прилагођавања. Нисмо знали где је та тачка на коју се заиста можемо ослонити. Шта се од стварности "стварно" може очекивати? Они од којих смо очекивали помоћ и подршку нашли су се на неком супротном хоризонту од нашег. Почели смо да сумњамо у трајност културних и моралних вредности.

Из књиге у књигу, у виду концентричних кругова, ширила су се Ваша интересовања за духовне вертикале, судбинска исходишта, цивилизацијске условљености, додир праисконског и магијског. При том, нисте се одрицали наше традиције и историје?

Изневерила нас је сопствена "традиција", а да се то споља, изван наших догађања, није могло видети. Оно што је дубоко у нама имало исконску снагу и трајност, било је тешко артикулисати. Ипак, некуд се морало стићи, често уз помоћ самоироније. Та иронија нас је подмлађивала и истовремено потврђивала вредност митских ситуација до којих смо морали повремено да се спустимо. О њима говори средњи део "Рајских изрека". Бар тако се моји текстови из последње књиге мени причињавају. Ми се подмлађујемо када нас наше загонетке враћају ка полазним тачкама нагона, свести, мишљења, а полазне тачке обично задржавају своју динамичност.

Показали сте да европско у поезији може да буде – лично, национално и универзално?

Магнетизам европске традиције деловао је врло јако. Надовезивали смо се на ранија литерарна одушевљења (француска поезија с краја 19. века) и открили нове лекције модерности (Џојс, Т. С. Елиот, Дилен Томас, В. Б. Јејтс). Али оно што су нам предали у наслеђе наши песници (Настасијевић, Растко Петровић, неки надреалисти, Винавер) било је и остало најважније. Тако ми се бар данас чини. У сваком случају, културни кругови у којима смо се кретали били су и остали различити. Култура је, мислим, увек била нешто полицентрично, мада су главни токови могли да се разликују од бочних притока. Никада култура није подлегла само једној норми. Тако је и са језиком. Креативност, уметничка и друга, подразумева изненађење, а шта од њих остаје на снази, види се тек касније.

Књига "Рајске изреке" сабрала је Ваше целокупно песничко искуство, али је и потпуно другачија од свих претходних збирки. Иако у зрелим годинама, и даље певате младалачки?

Хвала вам што обраћате пажњу на моју најновију књигу песама. Намеравао сам да у њу сажмем сав свој песнички рад током последње деценије (или дуже) и да буде, можда, у буквалном смислу – постхумна. Међутим, неки глас ми је рекао да не чекам више, да ничег постхумног неће бити. Ова књига доноси воду са више извора, нису сви "рајски", али могу да помогну када се путеви побркају, а то се песницима чешће догађа него другим људима. У књизи се, мислим, укршта рационално и митско, иронично и страсно. Некима се књига свиђа јер садржи, кажу, много хумора. Нисам тога био сасвим свестан: мени је оно хуморно – природно.

Храм, уобличавање храма, Ваша је опсесивна тема. Али, то није градитељско подизање храма, већ стварање храма  у самом себи, као део духовне потребе?

Још давно сам, пишући песме, мислио на зидање. Очаравале су ме велике, али и оне мање грађевине. Храмовна здања су супротност крхком ткању песме. Па ипак, они се негде сустижу: архитектура позајмљује своје димензије песми. Истовремено, храм је простор у којем песма треба да одзвања. Заједно, песма и храм, могу да се уздижу, али заједно могу и да пропадају у понор неке историјске кризе. У сваком случају, храм је она чврста тачка која нам је потребна. На другој страни су флуидност језика и песничке форме. Песничко дело и када достиже врхунац свог смисла, када постаје визија која се наизглед не може превазићи, нема ону дефинитивност коју имају света и свештена здања. Песма је оквир за појаву великих визија. Али последње истине се најбоље означавају ткањем речи и стихова.

Да ли се у нашим главама налази целокупни свемир. Да ли је то тајна коју једино песници могу да открију?

Песма је нешто врло сложено и онда када је пева славуј на грани: у њој се укршта знање са радозналошћу, музика биоритма са схемом апстрактне мисли. Кроз песму је могуће и поимање историјских и савремених појава друштвеног кретања или разоткривање смисла техничке инвенције.

У аутопоетичком запису "Настанак и нестанак песме", коментарима на неке своје књиге, одржали сте "лекцију" књижевној критици, која није уочила многе важне појединости у Вашем делу?

У есеју "Настанак и нестанак песме" самог себе сам интервјуисао, да тако кажем, и могао бих да своје дело више не узимам као тему. Мало ко је тај есеј прочитао. Утолико горе по мене. А моје последње две песничке књиге: "Рајске изреке" и "Живот у јарузи – Ктиторов сан" објављене су после настанка овог исповедног огледа. Можда је стога оправдано да о тим књигама још нешто кажем. Но радије бих то учинио пошто доживим неке одзиве од стране читалаца и критичара.

Тек ових дана објављен је један приказ у "Књижевном листу" о "Рајским изрекама". Приказ миран, пун достојанства и поштовања према аутору. Усмено се често помиње неочекивани хумор који ова збирка садржи, насупрот њеној озбиљној тематици. Ироничан поглед на проблеме савременог света садржи, пре свега, први део књиге. Средишњи део је вишеслојан и пун хуморних ефеката, који су настајали, ако се добро сећам, сами од себе, током писања, па и током сањарења. Мени је та самоиронична нота врло по вољи. Задовољан сам завршном песмом књиге под насловом "Ново слогомерје", као и малом песничком грађевином насловљеном "Ктиторов сан".

У којој мери пратите политичка збивања код нас. Каква је, по Вама, судбина Србије?

Куда даље, шта нам предстоји? Како се припремити за време долазеће? Мислим да су могућности људског мишљења бескрајно велике. Али, ми их у малом проценту искоришћавамо. Морамо се учити да мислимо о комплексности света у којем живимо, у којем су створени наши преци, у којем ће живети наше неминовно потомство. Не треба се стидети знања и умења. Негде се мора стићи. И они који су залутали наћи ће путеве повратка основним истинама.