Са маргине на европске универзитете

ДВА ВЕКА У СРБИЈИ
Доситеј Обрадовић је један од утемељивача модерне српске књижевности, а његова аутобиографска проза Живот и прикљученија (1789) прво дело које може издржати вредновање према модерним естетским мерилима. Недавно је на италијанском објављен превод баш ове књиге. Један мали, али за балканске литературе веома подузетан издавач "Арго" из Лечеа је под насловом Vita e avventure, а у преводу Марије Рите Лето, објавио литерарно најуспешнији текст великог просветитеља. М. Р. Лето је професор јужнословенских књижевности на Универзитету у Пескари. Доситејево дело она је зналачки представила у уводном тексту. Осим тога, она је сачинила и бројне белешке о људима и догађајима споменутим у Доситејевој аутобиографији, данас сигурно мало познатим не само страном, него и домаћем читаоцу. Он ће добити сва детаљна објашњења о томе ко су историјске личности које Доситеј спомиње и како су овог путника и просветитеља приказивали досадашњи књижевни историчари.

Кроз целокупну култоролошку и лингвистичку медијацију Марија Рита Лето јасно показује шта је то што данас може привући једног западноевропског читаоца Доситеју. Овај вечити путник фасцинира управо тим својим неуморним кретањем и непрестаним самообразовањем, те трансформацијом од верника скучених видика ка лаику који је умео да освоји и другима пренесе тада свакако доминантну просветитељску, рационалистичку филозофију. Није лако исприповедати сопствен животни пут тако да он делује истодобно и као примамљива белетристика, али и као пример за будуће, млађе генерације. Доситеј је усвојио оне типове нарације који су тада, али и данас поново, јако блиски читаоцу: епистоларну и путописну форму. Документарна и егзотична, ова ће се књига и данас с уживањем читати.

Како подвлачи М. Р. Лето, Доситеј стиже са далеке периферије, са маргине српске културе, а стиже на престижне европске универзитете, бива приман од стране највиших интелектуалаца онога времена. Ауторка цитира мишљење о Доситеју које је својевремено изрекао Стојан Новаковић: Доситејево је дело метафора културног развоја Србије. Ауторка превода и предговора подастире италијанском читаоцу податке који ће му омогућити да схвати регионализам у српској култури, значај оних Срба који су се преселили у Аустријско царство, процес модернизације те културе и велику улогу коју је у том процесу имао баш Доситеј.

"Доситеј није романтичарски wanderer, него рационалиста који се интересује за корисне ствари, који се развија мирно и савесно, без егзистенцијалних кошмара. Али је зато наративно најуспешнији баш тамо где попушта тај његов прагматички утилитаризам и где се препушта голом опису пејзажа: опис његовог повратка у Хопово, или доласка у Лондон, град који му посматран из кочије изгледа ′лепши и већи него Рим′. Овај наш књишки путник ипак прави избор шта уврстити у књигу, а шта не, према критеријуму личнога учешћа, те тако даје, на пример, рецепт укусног јела које је пробао у албанским планинама, а о Паризу нам не даје ништа, осим што нас упућује на један бедекер. Од њега ћемо чути шта је слушао код Борна и Еберхарта, али се Кантово име никада неће појавити, као ни Гетеово, Шлајермахерово, Хајдново или Моцартово име, иако су га његова путовања сигурно доводила и у њихову близину. У том смислу изостављања постају исто тако значајна као и укључивања: довољно је само подсетити се да се његова књига завршава писмом из 1789. године, али се нигде ни речју не спомиње Француска револуција." (21)

Српска култура може бити и те како поносна што је један од њених утемељивача, Доситеј Обрадовић, добио овако добар превод и лепо опремљену књигу за којом ће несумњиво посегнути и данашњи италијански читалац.