Самар на леђима носача

Носачи су се некад препознавали по самару. То је била „визиткарта” еснафа. Затицали су се на пијацама, у дрварама, на пристаништу, уз магацине, крај путничких и теретних перона и свуда по граду, где год је њихова стручна помоћ неког могла да спасе товарења, тегљења и истоварања.

Први корак у „модернизацији” амалског еснафа био је увођење колица па су им „станице” освануле на сваком кораку, чак и на Позоришном тргу и Теразијама.

Најлакшим послом били су награђени они који су опслуживали пијаце и одмењивали домаћице у ношењу цегера са зеленишем, осим у јесен, кад би дошло време спремања зимнице и све се куповало и теглило навелико.

Био је то цењен занат па када је 1896. године Змајева улица на Чубури преименована у Авалску, житељи сиротињских уџерица изнад Енглезовца су помислили да је то нехотична грешка, а да је прави назив њиховог затуреног сокака требало да буде – Амалска.

Почетак и крај

У кафанској, дакле усменој повести престонице причало се да је Никола Пашић саградио вилу на углу у Позоришне (потоње Глумачке, а данас Француске) и Господар Јевремове новцем стеченим од прве београдске фијакерске службе, које се није одрекао ни кад се уплео у мрежу политике!

Био је то путоказ неким градским амалима који су у колица почели да прежу теглећу марву, најчешће волове, јер су коњи, па чак и мрцине, одувек били намењени чезама или фијакерима за превоз дама у пратњи господе.

Кад је 1903. у Београд стигао први аутомобил, био је то наговештај будућих саобраћајних гужви, а већ 1922, када је у стану кнеза Павла у Узун-Мирковој улици основан Српски аутомобилски клуб, знало се да ће запрежна возила бити најурена из престонице... што се и догодило, али тек шездесетих, у време градоначелниковања Бранка Пешића.

Многи су помислили да ће то бити почетак рехабилитације амалске службе, али протеривање запрега са градских улица изнедрило је прилику да се на њима појави први теретни такси, а носачи упртили товар заборава и са њим одјездили пред шалтере службе за запошљавање. Најупорнији су неко време нудили услуге на железничкој и аутобуској станици или на аеродрому заогрнути прљавотегет мантилима, али ту нијансу плаве боје Београђани су гледали што пре да забораве... осим у позно лето када се куповао, претоварао и уносио огрев, а они поново пели на трон „најдражих комшија”.

Нажалост, најбрже је у заборав отпловило њихово поштење јер никад се није догодило да неко од њих узме аванс или да је покушао да превари послодавца и робу истовари пред свој праг, па се та њихова врлина скрасила чак и у пословици.

Преквалификација

Последњих година њихову снагу и умеће користе само службени извршитељи када неког због неизмиреног дуга износе из стана или куће све са затеченим стварима – кухињским покућством, намештајем и прњама – што се догађа ређе него што шарене новине објављују, па су „модерни амали” поделили судбину извршилаца судских решења и пресуда и уз њих постали једна од најомрзнутијих струка. Што би се рекло – превалили су пут од врха до дна.

Кад данас некоме устреба таква помоћ, нахвата клинце по комшилуку да им уз мучно ценкање увећа џепарац, присећајући се успут времена када су честити амали исти такав, ако не и тежи посао обављали бар упола јевтиније.